Шта је тако привлачно у једном малом, кршовитом, сиромашном, херцеговачком градићу што његове житеље чини поносним и приврженим за то парче љутог крша на извору Требишњице? Рођени Билећани и њихови потомци имају више Оскара и Златних палми него цела бивша СФРЈ, а богме и шире.
Нема ништа природније него да неко воли свој родни град. Али, ипак, неке вароши се воле мало више. Изгледа да је и Билећа једна од њих.
Шта је тако привлачно у једном малом, кршовитом, сиромашном, херцеговачком градићу што његове житеље чини поносним и приврженим за то парче љутог крша на извору Требишњице?
Не волимо је само што је наша и што смо у њој рођени ми, или наш отац или ђед, него што сваки Билећанин, било где да се отисне у свет, у свом срцу носи део ње и њене пребогате историје. Зато је волимо, веле.
Многи зборе да Билећане бије глас да добро глуме. Не греше ни мало, баста им око филма а за то постоје и необориви докази.
Рођени Билећани и њихови потомци имају више Оскара и Златних палми него цела бивша СФРЈ, а богме и шире.
Због чега је то тако одговоре на то знају Младен Секуловић, Душан Вукотић и Емир Кустурица.
Даказали су да знају са покретним сликама али и са речима.
Момо Капор је говорио да његове приче долазе из Мириловића.
За Билећу је говорио да му је најлепши град на свету иако у њој није рођен, само зато што су од четворице браће Капора, одабрали његовог оца па га послали га да учи школу, тако се Момо уместо у Мириловићима обрео у Сарајеву.
За Мешу Селимовића, иако га нико није видио да носи црвене чарапе, сви су знали да је Врањштанин. Он је то увијек с поносом истицао, говорио о свом пореклу од братства Вујовића код Билеће.
И у Епархији захумско-херцеговачкој говоре да је Билећа расадник великих и умних глава. Осим филмских стваралаца Младена Секуловића, Душана Вукотића, Емира Кустурице, писаца Капора и Радослава Братића, Меше Селимовића, Билећани не заборављају ни Јефта Дедијера који је понајбоље описао Херцеговину и Херцеговце у својим студијама.
У галерији великана је и први револулионар из Билеће, хајдук са западњачким манирима, младић са Меке Груде, бритког ума, Владимир Гаћиновић, идеолог покрета за ослобођење јужнословенких народа у Босни и Херцеговини.
Билећа је имала и свог владику. Епископ Николај Јокановић, из Шобадина био је на трону епархије захумско-херцеговачке у најтежим годинама Другог светског рата.
Јесу Билећани дали доста умних и познатих људи али су њен понос и дика ипак, Билећанке. Једна од њих је постала планетарно популарна.
Вероватно нема ниједног Билећанина коме срце није јаче заиграло и ко се није осјетио поносним, само зато што потиче из једног малог херцеговачког мјеста, из Билеће, где је поникла и званично најбоља светска одбојкашица – Тијана Бошковић.
У тренуцима највећег славља Тијана не заборвља своју родну Билећу него се огне у заставу са њеним именом и појави пред милионима људи који је гледају.
Рајка Мерћеп, или како су је звали Рајка Билећанка, највећа херцеговчка умјетиница, једна од најзначајних вајарки у краљевини, излагала је у Паризу и другим меторополама, а данас је готово заборављена, па чак и у родној Билећи.
Билећу су волели и они пре нас. Волели су је и имућни Римљани који су правили своје виле и летњиковце на обали Требишњице у Панику.
Нестварна љепота богатих мозаика из вила римских богаташа као да је уплашила градитеље те су их оставили на дну Билећког језера.
Пет стотина година, с кољена на кољено, у Билећи се препричава једна дирљива и узбудљива прича, епска али истинита драма, о мајчиној љубави, отетом сину јединцу, силном турском јунаку, себичном ђеверу, стрицу, кнезу, суровој казни, цркви и џамији.
Сага о Предојевићима је најдубље и најснажније билећко народно предање изникло на херцеговачком кршу.
Предојевићи су билећки Еп о Гилгамешу, херцеговачка Одисеја и Илијада, заветно писмо о Приметној гомили у Пријевору где су столовали средњовековни српски властелини. Кад су Турци стигли у Херцеговину народ је постао раја и свој јад и чемер могао је да упамти и забиљежи само у камену и усменом предању. Других мјеста имао није.
Најпознатији билећки задужбинар Хасан паша Предојевићм, пре четири и по вијека у свом родном мјесту, подигао је цркву, џамију, двије чатрње и велики караван сарај (хотел). Његове задужбине, упркос ратовима, разарању и паљевинама, људском немару, ипак су, некако претекле до данашњих дана.
Билећу су волели и за њену слободу живот жртвовали наши преци. Билећани су истински јунаци Великог рата. Из малене Билеће, вароши од пар хиљада душа, на Солунски фронт је отишло чак 937 добровољаца.
Билећани и сви други Херцеговци могу да буду поносни на своју улогу у ослободилачким ратовима Срба од 1912 до 1918. године. Сразмерно броју становника Херцеговина је дала највећи број добровољаца у српској и црногорској војсци. Бјежећи од аустријске мобилизације херцеговачки младићи су се скривали по брдима, ишли у Црну Гору, само да не облаче швапску униформу и не иду да ратују против браће у Србији.
Бродовима из Америке су долазили да бране српство и Србију.
Од 150 хиљада српских војника који су пробили Солунски фронт, више од половине, 76.000 чинили су добровољци.
Билећани су прије пола века протерани из долине Требишњице а највећа европска понорница заронила је у велико Билећко језеро. Приликом повлачења Завођани су оставили своје куће, штале, чатрње и торине а са собом су понијели само успомене и – манастир Добрићево.
Изабрали су му фино мјесто, посадили га у Орах и ту га поново васкрсли. Билећани данас немају баш обичај да често походе Добрићево, сем о Тројчином дану кад је народни сабор, као да су заборавили да им је био духовно уточиште увијек кад им је било најтеже.
Они који су ишли на Свету Гору могли су да се диве фрескама Георгија Митрофановића које красе трпезарију краља Милутина у манастиру Хиландар. Билећани имају ту ријетку привилегију да у свом Добрићеву гледају Митровфановићеве живописе.
Билећу су заволели и руски царски официри.
Донски Козаци обрели су се у граду на извору Требишњице после Октобарске револуције. Белогардејци су оживели културни и друштвени живот у забитој херцеговачкој вароши.
Обновили су порушену касарну, довели докторе, отворили прве занатске радње, основали позориште, играли прве представе, компоновали први валцер „Таласи Требишњице“, оформили оркестар и хор, организовали прву војну параду на билећким улицама изводећи корачнице од Лагера па све до цркве Светог Саве.
У Билећу је свраћао и популарни „ћиро“. Први је дошао у Билећу долином Требишњице 1931. године а последњи је замако преко Златишта у мају 1976. године и никад се више није врнуо.
Колико је жељезница значила Херцеговцима видјело се тек када су је укинули. Многа мјеста и околна села потпуно су замрла, ти крајеви су поново постали забит, а становништво отишло у бијели свијет. Данас је штрека зарасла у драчу и сренслу док су околна села углавном опустела.
Свако ко бар једном види или чује какво историјско, културно а богами и људско благо има, дебело ће размислити да ли је Билећа само мала, сиромашна херцеговачка варош или нешто више.
Никола Тркља
