Године дјетињства се полако вуку за мном, оставиле су печате заувијек урезане у памћење дјевојчице, која је хранила голубове сваког 27. јануара.
Башто јутро, сваке године одисало је на неописив мир, који би Божијом руком слетио на раме града, у коме се родила моја прва пјесма. Заклела бих се, да ће свако од Билећана, за 27. јануар, рећи све, сем да је то обичан дан. После Светога Јована Крститеља, међу нама школарцима, кружи прича само о крсној слави нашега града, на часовима као да не пазимо довољно добро, као да чекамо благослов Св. Саве да отпочнемо нову школску годину.
Сјећам се, прије десетак година, присуствовала сам првој литургији, тада нисам схватала зшто је бака инсистирала да обучем бијелу кошуљу, и да ми свеже плетенице.
Каода сада гледам, како мрзовољно устајем рано, и радознало их испитујем зашто баш тај дан. Претпоставићете, да сам добијала одговор, који се мени чинио као да је увјежбан, као да су се сви одрасли удружили, да ме „скину са врата“, и одговоре ми кратко. “Не буди досана, данас је Св.Сава, сви идемо у цркву, а вечерас на академију“.
Видјевшида ми не остаје ништа друго заћутала бих, и пристајала сам да радим оно што одрасли од мене очекују. Прошло је пар година, док нисам уствари схватила, зашто баш на Св. Саву, зашто се тога дана другачије дише, и зашто се читав град понаша као огромна скупина мрава, одвећ вриједна, данима спремана за овај чин.
Године су главни кривац за то, што сам схватила, да земљом Херцеговом не хода чељаде, које не зна ништа о Св. Сави, принцу Растку Немањићу. Историја је овдје записана на камену, Сунце милује камен и не да да изблиједи слово о првом српском учитељу, и светитељу.
Мождасмо ми Херцеговци високи и крупни, да би могли да поднесемо терет, који нам је као завјет оставио Св. Сава, вјеру православну светосавску, и косовски завјет и опомену.
Сада схватам зашто су ме будили прије пијетлова, сада схватам зов тишине, и позив да будем тамо, гдје дух Св. Сава благосиља српска чеда, у цркви, имена нашег учитеља. Крстим се , како нас је Он научио, а у глави брује стихови „Ја знам ко сам по звону, што са задужбина Немањића пева“…
Сузе из ока крећу, ја ходам ка икони, душом је цјеливам, и не дам сузи да кане на Његов лик. Дјечица, румених образа, у свечаним бијелим кошуљама почињу појати слово о ономе којем ускличу с љубављу. Црква се полако пуни, чује се понекад врисак тромјесечних беба, мајке их наручју донијеле, да благослов приме.
Владика са свештенством излази испред цркве, и држи народу своме бесједу, као опомену и похвалу. Његове ријечи струје кроз читав град, црквена звона као да појачавају његову опомену. Како смо ми чудан народ, Господе мој, како смо сви једно кад смо са својим пастиром, како је сваки наш поглед усмјерен ка Небесима, поглед одаје да вјерујемо у Царство небеско.
Узимам чашицу куваног вина, и мало погаче, и мислим о неким другим људима, о онима који су напустили свој завичај годинама уназад. Плашим се, можда ћу једног дана тај човјек бити ја.
Тамо преко мора, сунце туђег неба грије њихове душе, а они сваког 27.јануара пале свијећу и моле се за своје родитеље и рођаке у Херцеговини.
После литургије, сви идемо својим кућама, са неким посебним миром, и осјећајем новог почетка, испуњени љубављу за коју смо тих дана можда сумњали да је имамо и молимо Бога за опрост. Међутим, Савиндан је некако најдужи дан у години, иако је иако спада у зимске дане, а зиме у Херцеговини су љуте и пркосне, баш као и ћуд њених житеља.
Признаћу вам, на Савиндан прије двије године, први пут сам узела у руке своју књигу, схватих то као благослов Бога за писанију дјевојчице која и данас на Савиндан храни голубове и жељно чека неке нове Савиндане, нека нова јутра светосавским Сунцем окупана. Рузмарин овог јутра подсјетио ме на баку, на дане када су се за Савиндан правиле плетенице, јер бих тих дана обично имала неки наступ, који се данима спремао, баш због треме од тог дана.
Баке више нема, а нема ни плетеница, за које ће ме сви питати ко их је исплео, а ја скривати поглед. Остала је у малом џепу новчаника једна слика, Св. Саве као амајлија, а крај њега Бели анђео, додиром ми шапућу, све ће бити у реду, доћи ће нова јутра…
Дајана Алексић
Фото: Милорад Радовановић
