Моју земљу светосавску обасјава исто Сунце као и оне земљице преко далеких мора са којих нам вјетрови донесу понекад честице прашине, првобитно причињавајући нам се да је златан прах а онда схватимо да је то била само прашина коју ћемо отрести са рамена.
Ипак, овдје камен сија друкчије цакле му се камене руке које ће те прихватити кад год се саплетеш и спустити на јастук, опет камени, а када се пробудиш на свјежем ваздуху и удахнеш мирис Херцеговине схватићеш да на мекшем ниси спавао упркос каменим грудима и знаћеш да ова земља још увијек живи.
Пробудићеш се рано јер нека бака ће ти рећи да је штета „проћердати“ дан, да је Сунце већ давно изашло и док ти даје мед у дрвеној кашичици причаће ти да су се и поља и виногради пробудили. Џаба ћеш се убјеђивати са њом да ти је сир превише слан или да је кајмак јаког укуса.
У ономе тренутку када извади врелу погачу из пећнице мирис ће те хипнотисати, толико да ћеш пристати на све њене услове не би ли добио комадић погаче.
Причаће ти како се у Херцеговини живјело, деценијама уназад, како се преживљавало и опстајало, како тада није било рачунара и телефона и како су дјеца које су грдили због разбијених кољена и радозналости, постали умови на понос читавој земљи. А она, мало је рећи да их познаје, колико им је само пута направила ручак или прећутала њиховој мами кад би јој разбили теглу џема…
Али тада се нико није надао да ће баш ти „ђаволчићи“ постати то што су данас и да ће их гледати на телевизији, тој „чудној машини“ коју су у међувремену прихватили, јер како би другачије видјели своју кршну дјечицу.
Сјетићеш се можда да си током студирања познавао једну дјевојку из Херцеговине и за њену тврдоглавост кривићеш ово земљу јер ју је она ипак изњедрила. Љутићеш се на њу, сјећати ваших расправа, смијеха због њеног акцента, после ћеш се смијати сам себи прочитавши да је Вук рекао да се у Херцеговини најчистије говори. Неколико минута послије тој истој земљици ћеш се захваљивати што ју је родила такву каква јесте на први поглед камену као њена мати а послије схватиш њено огромно срце скривено у оклопу тврдоглавости.
Сада када си се нашао у тој земљи о којој си прије само читао и слушао од ње,знаш, да ту у земљи камена и вина, земљи тврдоглавки, гдје небо љуби и благосиља земљу, научи да друкчије дишеш, и да волиш, и њу и мирис јутра у Херцеговини.
Јутра у Херцеговини миришу на живот, који смо сви одавно почели гледати неким другим очима, миришу на грожђе и мед и она сањају неку увијену косу и неке стихове рођене оног трена када и она. Једино јутрима није познато ко је тврдоглавији али знају да је обоје рођено на каменом јастуку Херцеговине и да обоје пишу о човјеку који је мир нашао у пјесми славуја, у каменом крилу земље Херцегове.
Зна, ни он ни она више не корачају каменим тлом, пишу о другим ријекама, и другим брдима, читају стихове који неће разњежити срце наизглед камено, само се некада срете, љети док се сунце смије асфалту што не зна да га воли а та тврдоглавост их подсјети на њих и на дане кад се учило како се камен воли.
Дајана Алексић
