Камен је ријеч која описује читав живот једног Херцеговца. Камен нам је колијевка, камено нам огњиште, на камену се рађамо, на камену спавамо. Још ако је којим случајем, онај билећки, довољно је да га спазим крајичком ока и да ти одмах кажем ђе је извађен.
Куће су нам камене, камен нам је астал. Камен нам је међа, камен нам је ограда и одбрана. Камен нам је прва оловка, камен нам је прва играчка. На камену прва слова пишемо. Камен нам је судбина.
Камен ти је орјентир, камен ти је путоказ, камен ти је имендан.Читав живот са каменом, и на крају опет под камен, онај најтежи- мермерни. Све нам је камено осим срца.
Ми живот не можемо замислити без камена. И кад нам камен упадне у ципелу, жао нам га извадити. Но’ га носаш и љубоморно чуваш, јер он теби припада. Да је мислио коме друго, у његову би ципелу упао, одиста.
Он ти је нека врста амајлије, или породични албум, посебно ако ђе одеш у туђину. Чини ти се таквог камена ниђе нема. Ови остали му нису ни принијети. Ма познао бих га међу гомилом другог камења. Још ако је којим случајем, онај билећки, довољно је да га спазим крајичком ока и да ти одмах кажем ђе је извађен.
Не требам два пут’ погађати! Нама, и кад, камен падне са
срца нађу га у бубрегу, неће тај далеко.
А шта би Херцеговац
чинио у рају, ако камена тамо нема?
Можда је некоме камен само камен, али не и нама.Нама је камен сапутник и
саговорник. Нијем а прича, слијеп а види, глув а слуша. Најмилије ми је са
каменом зборити, кад у њега имам повјерења.
Станемо овако један наспрам другог и сити се испричамо. За разлику од људи камен ћути. А након разговора са неким људима човјек осјети потребу да пријатељски помилује камен, рукује се са дрветом и са пуно поштовања скине капу пред магарцем.
И зато кад ме неко пита са ким причам, ја кажем са каменом.
Са каменом, на камену, причам своју причу.
