Прича Радослава Братића из књиге Слика без оца (1985) за коју је добио Андрићеву награду.
Сви смо притиснути тежином очеве погане гуке на грлу од које копни и тањи
се као притка за дозрели грах. Топи се пред нашим очима а да му нико не зна
бекнути ни ријечи.
Распукла очева рана цвјета и распрскава се на све стране. Неки му отров
излази из меса. По рубовима се хвата кора, стврдњава се у густу слуз. Из ње зјапи
црна сукрвица, стеже му душник и ђаволски покреће болове – преобраћа оца у
карикатуру. Живац који иде од ува и грана се по лицу – окива му главу, титра и
сијева пуноћом отрова и чемера. Љуто га опомиње на крхкост живота.
Сâм сам крај кревета на којем отац лежи, личи на распеће. Свезао се језик
и мени и њему, све су му ријечи мрске и бљутаве. Пиљи кроз моја прса и гледа
пут шљивика. Губи се између дрвећа ко зна у каквим све сликама. (Као да се моли
за спас а ми то не чујемо.) Тамо ће видјети лопту, уваљану од длаке Јешнине
крмаче. Сад зна ко ју је очупао да је личила на сотону. У свему ће наново открити
тајне, и своје и туђе.
Рана очева, која изнова и на пречац букну – задобио је у потоњем рату –
сада га враћа у блатњаве ровове да се присјети свих страдања и мука. Тако се
живот заокружава и сраста у патњу.
Видим га како стиска знојаве шаке и у мислима јуриша. Али затеже вратни
мишић, од чега се отац стресе, стиска зубе и грчевито се бори подижући се уз рам
кревета. Као да је опкољен са свих страна наслагама мрака и позивима на
предају. Сваки његов покрет изазива ми сузе – не умијем ни створитељу помоћи.
Окреће се лагано према зидним фотографијама да бар с њих уграби још мало
живота. На једној, међу дјецом, с руком јуначки уздигнутом увис, стоји његов отац
пун снаге и здравља. Мора да му се та слика сада чини одвећ лажном. О, какав
раскорак између оног шта види и оног шта осјећа! Лице очево је овлажено, нису то
сузе већ зној и грч прошлости. Нечега се из младости управо сада присјећа. Е,
клето, кад би се то бар за трен поновило! Подмукло се хвата скрама горчине на
његовим губицама. Суве су и укрућене. Натекле су и споља и изнутра. Изгледа да
ће се као бомба распрснути и озлиједити све здраве. Надима се црвенило, личи
на упаљач гранате. А колико нас је само грдио и плашио да не чачкамо по
зидовима кућа и ограда гдје још притајено леже утиснуте бомбе и муниција из два
рата. Смијали смо му се и ругали док граната не однесе обје руке Ђорђијевог
сина. И дан-данас ћопав и богаљаст, остатком руку млатара.
„Мали, гдје си?“ Отац ме непрестано зове и једнако мјерка колико личим на
њега. Видим како му се доље-горе језик помјера, нешто шапуће. Кроз прозоре и
врата куће чујем гласове да је болест неизљечива. Али ко може у то одједном да
повјерује? Приносим му трљаво лице, жар јагодица, али ме отац створитељ не
види, очи су му већ замрачене. Из њих као из крашких јама, куљају дим и магла.
Прекривају сваког и све чине нејасним. Сигурно му личимо на авети. А колико је
само доброте, колико је храбрости изашло из тог човјека!
Нико у кућу да привири, плаше се налетне болести. Сви у великој преши,
што даље од наше куће, замичу у планину да беру ошвице од лијеске и да их
потопе у воду, за пошивање штала. Јер киша све залијева и све труне,
бесповратно се слика свијета разграђује. Ако се тако настави, доћи ће се до краја
брзо, заправо до новог потопа и почетка. А довољно је да неко закука и да се сви
збуне и смету.
Не дођоше оцу ни четири брата из Војводине које је стално у болести звао,
а који пред рат одселише на добровољачку земљу. Никог да врисне и да растјера
болест која се као пожар шири. Једини се Шпиро раскорачио испред задружног
дома и виче:
„То је саботажа! У највећој акцији и пропаганди, кад хоће стране силе да нас
прогутају – он лежи!“ А не види како се и његов и свачији живот троши, како га
раздире нека унутарња силина и – одједном спласне.
Синоћ, по вечерама, поп је некуд журно замакао, вукући за собом своју црну
пелерину и метући пут којим иде. Изгледао је преплашено, као црна рашчерупана
птица пала међу звијери. Видим га још како му вјетар баца мантију, намиче је на
жбуње поред пута, а он је тегли и отима, заврће и подавија навише. Пас се
натуштио за њим, али он ће се одбранити – полетјеће ако затреба. Као да је
послат од владике да оцу дâ дозволу за улазак у други свијет.
Нема Мијата да дође и да жестоко опсује свог створитеља, па да се онда
клепне по горњој усни, пун страха и кајања. Нема ни Босиљке која је толико пута
молила оца да јој запали трут или балегу у пчелињаку како би отпочела с
вађењем меда. Вољела је и превише очеву руку која је и на њене сисе падала.
Нема ни Косе која зна све шта се и у сусједној Италији ради. Зна ко је спалио
Мусолинијеву слику на дан ослобођења Билеће, зна ко је с ким у завађи, зна како
иде трговина коња и магаради између нас и Талијана, зна пошто ће нам ове јесени
Латини продавати суве смокве и вино. Зна једнако ко је убио краља Александра и
шта ће бити на Велики петак код цркве. Зна све вијести од јуче и од сјутра.
Отац се шаком ухвати за довратник куће, опипа га – то је слика судара свега
са Створитељем. Нека га сила вуче доље али се он усправља и уздиже нагоре.
Као да се не ослања на ноге, као да негдје у њему постоје прекид и провалија, што
га чини избезумљеним и несигурним. Иза зидова се нешто помјера као да стоји
засједа; све се повезало у завјеру и чека да се огласе клепетуше и чактари, и да
најаве смрт. Тако ће да дају знак Угљеши да извуче украдене а сада пожутјеле
задружне даске и да мајсторски отпочне с кројењем сандука. О, Боже, чује ли ико
један дјетињи глас цвиљења, како већ данима кука и пишти иза куће?
У шапатима отац постаје јунак првог реда па опет лик с подоста сумњи:
многи не знају како се држао при проневјери задружног кајмака. Али ми знамо да
је он само открио лопове кад су провалили у нашу шталу и да се противио великој
сјечи шуме и продаји јапије за извоз у стране земље. „Сјекли су Римљани, Турци,
Аустријанци и свако ко је на нас насртао. И сад, опет, нова власт да сијече и да
нас глоби… Не дам да се кида и чупа из утробе земље, не дам и квит!“ Бранио је
све што су његов отац и он подигли.
Док су се, готово преко ноћи, сви изјашњавали: ко је за Тита а ко за
Стаљина, отац је јечао и тако изазивао Шпирову сујету. Ништио је сваку политику,
чинио је лажном при својој муци.
„Ко зна зашто он јечи и за ким све жали?!“ – говори Шпиро који би био
спреман да га одмах испита и ухапси ако може. Али се и он плаши очеве погане
болести, црне као отров атомске бомбе бачене на Хирошиму. „Не зна се шта то он
шапуће ни чији је то језик… Треба му претрести строжак на којем лежи!“ Трнуо сам
од тих ријечи, пред дивљачким Шпировим погледима који директно циљају у врх
куће, у састав крова, као да раскивају и разваљују атуле. Али, све је остало само
на пријетњи. Спасила је оца болест и ћутање. А знам га добро – да је здрав, нашао
би мана и критиковао би задружну и сваку другу власт која удара намете на
сељаке и хвата их за гушу, која хоће да посијече наш велики храст у чијој се
шупљини скривао за вријеме рата и спасио се да не буде заклан. Био је борац од
почетка рата, али ко зна како би данас објаснио све што му ни самом није било
јасно и гдје би замуцао.
Мајка је трчала кроз криве вратнице већ дотрајалог плота, запињала из све
снаге да исплијеви маслачак по раној салати путерици и да почупа казалац и штир
по раштану, да на вријеме ишпарта леје за лук и за блитву. Када трчи такво
створење, мора да остају трагови бола. Руке су јој биле рањаве, једнако од ашова
и мотике. Умјесто да зине испред оца, да слуша и да памти. Xаба јој је сав труд,
коров се и даље шири – све ће да прекрије, да сатре и уништи. Удара већ и на зид
куће, прошива га с јужне стране гдје још има сунца. Све и свако мора да се брани
од сатирања и изненадне трулежи. Нема више времена ни да осјети бол у шаци
од убода плетеће игле. Цркавала је од терета много више него што може и што
треба. Упадала је задихана и пометена у кућу, у преши је хватала бочице лијекова
и гурала их оцу у уста, пиљећи и тражећи слику пресвете Богородице на зиду. У
томе је већ било неке наде. А тек у благом смијешку који се јави на очевом лицу
када бол умине! Потом му је у уста сасипала млаз жуте текућине, јаког и
непријатног мириса. То га је опијало и отупљивало, и на бол и на живот који су га
отуд-одовуд још нападали.
Шпирова акција, да се сакупи и одстрани алат старе и труле краљевине и
свих других капиталистичких фирми, до оца није допирала. Испред задружног
дома, на специјално направљеном стубишту, као кад се човјек вјеша, окачен је
сточић на којем је нешто писало на њемачком. Око тог сточића, као око какве
наказе, окупио се народ, а Шпиро је извирио са својом шијом кроз задружни
прозор и рекао: „Знамо шта се скрива по болесничким и другим кућама и на
каквим јастуцима појединци леже!“ Можда је мислио на очев извезени јастук, а то
је колонистички дар, успомена из Баната.
А ту, надомак руке, крај огњишта, пара му очи (и џигерице) истесано бурило
за воду које треба још мало да изблања и да му навуче челичне стеге. Алат је
распоређен очевом руком – према његовој замисли, да увијек има преглед над
свим. Али нешто се увијек скрива и недостаје. Затури се длијето с облим резачем,
само се откотрља и сакрије. Велика тесла и бургије висе изнад врата; осјећа се
зној очевих руку који је ушао у дрво и у метал. Није ни чувени Видак Мастиловић
умио оправити млински гат нити навести правилан удар воде на млинску осовину
док му отац није показао. Ту је и ракијско буре, које је започео да прави, с девет
великих обруча. У њ ћемо да саспемо конављанску ракију купљену за крсну славу
и за све свеце и празнике у години. Тако ће многи бар једном да се поднапију и да
забораве на глад уз рат, на страхоте које су преживјели. Све то оца задиркује и
изазива, но ко то види.
Очева уста се надимају и грче, можда баш сада хоће нешто важно да нам
каже, неку тајну сачувану из многих логора. Али из грла излази само тихи јаук.
Кроз прозор мирише млада трава и тражи вриједног косца. Тек се сада види
колико је природа сурова и како свако зна да пљује и унижава немоћног. Совица
испред наше куће одједном је незграпна и тврда, сигурно се отац љути како је
лоше зид озидао. Изгледа му сувише искривљен и жут. Као да ће одмах да се
сруши на његове груди. Војничке ципеле су окачене на зидном клину изнад
кревета, придржава их дебео чвор шњура. Крај њих висе фишеклије и руксак
затечен још из Првог рата. Ко би рекао да ће се у том додиру спојити два свјетска
пожара! На заклопу руксака је рупа од кугле која је прошла кроз очеву бедру. Он је
живи буквар, препун успомена. Шта све у том руксаку није прошверцовано кроз
Херцеговину и кроз Далмацију, од жуте требињске шкије до сувих шипурака и
свакојаких љековитих трава. Само о томе могао би се исплести роман, али живот
и очева болест гоне у другом смјеру, мијешају времена: шта је било, шта је сад и –
шта ће бити. Једном је отац, из Боке, донио пун руксак разних женских шнала,
игала и шила за прављење опанака. (Не каже се џабе: „Боде ко Огњеново шило!“)
Увијек је некако измицао испред џандарских очију и кундака. Жандаре никад није
волио. Кад би га упитали: Куда је пут за Шипачно?, он се правио невјешт као да
никада није чуо за такво мјесто. „Шта ти је ђавоље Шипачно?“ – чудио се и
заметао траг, јер је знао да никад не иду по добру већ по злу гласу. Позлаћени
џепни сат с ланцем, склупчан, стајао је на шкрињи као каква светиња, сам је за
себе радио не показујући никоме ништа, куцао је без навијања и без ичије
контроле. Једино га је дјед за живота носио и потезао из дубине сукнених
рајтозни, да види колико је одмакло подне, вазда зачуђен: шта покреће то чудо од
казаљки. Уосталом, он се свему чудио и над свим се зграњавао. Увече је с не-
вјерицом загледао у бројеве – као да гледа огромне цијене иза задружног банка –
слушао и осјећао тика-така куцање налик на дамаре, све док га сан не би
савладао. („Тика-така, и тако живот прође!“) Као да је чекао да из те справе изађе
дух његовог оца да му се поклони. Није могао да схвати како му за трен младост
прође, како се тако немилосрдно живот скраћује и топи.
Зар се више нико не сјећа проповиједи носатог и увијек мало припитог попа
Зимоњића који је вазда говорио, и малом и великом: „Не чини зло, чиниш га себи!“
Али ко може у то да повјерује? И сам поп је заборављао на своје ријечи па је
једном каменом звизнуо Алексину бизу да је скичала цио божији дан и савијала се
између својих кучића. „Није се једнако молио Богу за свакога, за болесног и
здравог, за јаког и нејаког. Да јесте, не би једни цркавали од глади а други лудјели
од обијести!“ – говорила је Јешна свакоме у лице.
Танасије, који сједи под крушком (цијелу је младост у њеном хладу провео),
убацује камичке у димњак Мијатове куће, али може док га овај не види. Ево и
Димитрија, сав је знојав и згурен, са жаљењем што није дошао да се одавно у све
уплете. Неће моћи ни киша да падне ако је он не најави. Знам, одмах ће да се јада
и да кука на свог рођеног брата с којим не говори и на кога фркће као да му је
највећи крвник а не најближи на свијету. Као да нијесу из исте сисе сисали. Да те
страх ухвати и да не вјерујеш – поновићемо то и стотину пута.
Суша је била све жешћа у тим данима ишчекивања и очевих мука.
Сасушена трава жалосно стрши из испуцале и жедне земље. Помаља се Јешнина
глава са сиједом косом као да је по њој расла власуљара. Врућ вјетар пржи и у
хладу као на сунцу. Као да се ово љето истргло испод сваке контроле и као да све
опет улази у хаос.
Нахерило се и искривило дрвено расушено корито, па се не зна ни чему
служи. Пчеле млитаво слијећу на некадашњу барицу, замислимо је и живимо
макар трен од маште. Гуштери и жабе се мијешају, у овом божијем огњу додирују
се и преплићу. Само да змије не јурну на чатрњу, нећемо се имати одакле ни воде
напити. Кад почну да се паре, сплету се у заносу и тако остају по неколико сати.
Ако се Танасије мало боље загледа, схватиће да је много пута у животу
видио такву слику пејзажа – а то значи да се његов живот жалосно понавља. Ако
погледа горе, у крошњу дрвета, видјеће како Никодије лежи заглављен у рачвама.
Као да је мало у ватри шенуо. Он прича о великој поплави коју је прошле ноћи
уснио. Снивао је воду како носи куће и стоку и људе. „Сви тако лебде, нико се не
дави. Одједном се изли муљ и замути воду. И ту се обре Огњен, блијед и мршав,
испи надушак бурило воде. Вјетар га диже и однесе у облаке!“
„Можемо ли икад кишу дочекати?“ – упита неко кога и не видимо. „Је ли
Огњенова болест зло за све нас?“ Једна млада дјевојка протрча путем, уђе код
Стамене. И не видјесмо која је. Прије него што закорачи кућни праг, извади бијелу
сису и судари се са женом која је увалила руке у тијесто, натирући ражани хљеб, и
која је у чуду гледа.
„Ник’о ми је младеж преко ноћи… Снивала сам како је шикнула крв из њега.
А из ране изби свјетлост и све нас обасја! Чујем неки зуј у ушима који ме
ошамућује. Шта ће бити с нама?“ – виче дјевојка. Али ни на то ни на остала бројна
питања нема одговора, чим Стамена ћути. Ко зна хоће ли га икада и бити.
Гуштери и бумбари цркавају у свеопштој овој драми, и њих ти мора бити
жао. Стока липсава, тјерају је на ријеку да се напије; док се врати – опет ожедни.
О, узалудног ли посла и живота! Заједничке канте за воду отужно стоје на нашој
чатрњи, нагризене све јачом рђом. Нико их не дира иако има још мало воде на дну
чатрње; сви се боје трагова подмукле очеве болести. И не тражи нам више нико
црни шиш за пржење кафе који колонисти донесоше кад се вратише из Војводине.
Путем повише наше куће, у цик зоре, чује се пјесма. Неко пуца од здравља и тјера
своје.
Из очевог кашета шири се дувански мирис и изазива жељу за пушењем. И
да хоћеш, такав дуван не можеш сакрити. Очева лула стоји на синији, на дну су
гареж и никотински отров. Како да се и сада не сјети Мијата који му је донесе из
Дубровника?
Отац се тргну и јекну. Мајка на тај знак одмах трчи у планину са великим
жбаном на леђима. То је борба са злом, за све оно што је подстиче да живи. Из
пећине ће да донесе сњежне грудве, да утоли очеву горчину и жеђ.
Мој плач се чује од јутра, нико не мора да ме тражи. „Шта онај мали по вас
дан пјева?“ – виче Шпиро чије је уво поклопило цијели Биш.
Тврдим шакама отац мрви снијег и хвата се за грудву као за спасење. Зинуо
је да ослободи ватру, да је истјера из уста. Гута снијег и привија га на рану без
престанка. О, страшног ли мученика! Бол га опет покреће и раздире му гркљан.
Мајка се надви изнад њега, дала би му живот да може. Извади лијеву сису, чисту и
бијелу као летњи облак, приноси је као ђетету и замузе му рану млијеком. То је
исти онај лик Богородице над паћеником. Измијешаше се сукрвица из ране и
бијела течност из мајчиних груди. На то мјесто приви му боквицу, љутику и пелин
помијешан с медом. Ове траве увијек иду заједно. Тако се потрефило, природа их
сложила. И на крају му приви цвјетове што их посла некакав видар Салатић са
Богдашића. Док му је то привијала, пуцало је нешто у гредама и жиокама,
развраћало кућу. Од тог пуцања свима нам се ледила крв у жилама. Слутили смо
шта најављује.
Болеснику не би лијека. У тајнама које је размјестио и оставио по шкрињама
и по кутијама у кући, отац се смири без ријечи и без јаука. Укочи му се лице,
смрскано и пуно жутила. Глава му је оборена надесно, руке уздигнуте у замаху,
ухватио је трен распећа.
Мајка не кука већ цвили. Јелисавета плаче и тужи, помиње претке (некима
брка имена) заклињући их и опомињући да се на оном свијету лијепо гледају.
Пала на кућни праг, онако у црњади поклопила улаз, па не да никоме ни да уђе ни
да изађе.
Тек када мрца уредно окупаше (да не улазимо у појединости јер све је
кукњава и патња), увише га у нови бијели чаршав и спустише у Угљешин сандук
(Угљеша је пијан и не схвата догађај); жене у црњади одмах нападоше на старе
шкриње и фиоке тражећи очеву слику. Јешна зарива нокте у ткање и с напором
извлачи кашете испод кревета. (Искупи се маса свијета за трен, ту су и они којима
отац никада није рекао ни „помоз’ бог!“) Ко се не би заклео да је отац стајао
усликан на заједничкој породичној слици која је висила изнад кревета? А сада се
сви чуде и крсте како тај лик са слике нестаде… Неки, опет, веле: „Можда је слика
изблиједила и нестала када је Огњен издахнуо. С њим се повукла у ништавило.“
Све испретураше, али слике нигдје, као да се није сликао ни за војну буквицу.
„Како ћемо га оплакати, како ће тужаљка набрајати када нема слике? У шта
ће гледати? Пукнуће брука!“ – виче Госпава. Јер мртвац се у Херцеговини, онај
што умре од тешке болести или се утопи, одмах затрпава и забрављује. Спречава
се болест да не изађе кроз сандук који се ушипљује, а понекад се и воском спајају
даске.
Усред тог тражења, превртања и рушења, Челава у штали снажно рикну и
исказа сву крављу бол. Жедна је, прејела се соли.
Прекопаше све сандуке и торбе, кутије склоњене с очију и од чађи, још
једном се увјерише да слике нема. Када тумбе изокренуше све што је годинама
кућено и остављано, Госпава (која циља право у моје чело) викну: „Нека Мали
стане уз сандук – чити је отац, ко да му је главу откино! У њега нека гледају док
мрца оплакују!“ Свима лакну. Њен глас одзвони као спасење, као да се нешто
одломи и пред ноге им паде. Смањише се општа пометња и збуњеност. Црнило
женских марама, и онима који гледају издалека, говори да је смрт ужас, бол, плач
и кукњава.
Онако умрљаног и уплаканог, зграбише ме двије жене и почеше да ме
свлаче. Јешна вуче џемпер на ову, Госпава на ону страну, не боли их што глава
не може да ми прође и што поруби режу као оштрица ножа. Тегле и вуцају на све
стране, као да хоће да ме разапну. (Знам, ово ми се Госпава свети што сам јој
ономад разбио прозор.) Узалуд се отимам и кријем, скинуше ме до голе коже. Као
да сам од мајке испао, једино нема слузи ни пометине. Видим како очеву одјећу
износе из куће – боље рећи, за крајеве је вуку, бацају на гомилу и перу по хиљаду
пута руке. Зграбише ме на пречац и скуљаше у лимени шкип с врућом водом, у
онај исти у којем су малочас оца окупали. Осјећа се хладноћа ивица метала,
осјећа се да га је прије трен смрт додирнула. У јецајима и плачу не чују се моји
крици. Дрљају ме ноктима и судоперама, притискају снажним леденим шакама.
Јелисавета ме предано насапуња по задњици, па између ногу, запе јој длачица за
прст и она је ишчупа. Примаче је носу као да мирише гранчицу бејтурана. Госпава
рече: „Бар да оде чист на онај свијет“, видјећи у мени лијепог мрца. Јелисавета ме
мало намаза шпиритом, „да га црви одмах не дохвате“.
Како је само зинуо Велизар, мора да жали што му свену кртола у њиви без
имало влаге. Или мисли како ће закрпити појату кад нема млаћевине. Увијек је
одсутан, ништа га не може потрести. Као да никада неће цркнути ни крепати. Мало
даље, мир и тишина, као у часовима искупљења.
Чим су ме окупали и намирисали, почеше да ме облаче. Неко позади већ
шапуће: „Још се није охладио, још се задах не осјећа!“ Најприје ми навукоше
очеву бијелу кошуљу (зачудо је нису бацили у стрњиште), у један рукав сав могу
да станем. Обукоше ми очеве ширитне рајтозне, затим ципеле које је мајка
трампила за вуну код Имоткиња. Најзад долази и очев жућкасти капут у којем се
изгубих, али ме он бар покри и заклони од злих очију. У очевим џеповима вазда је
било ораха и љешника, чујем их и сада како звоне. Заврнуше рукаве и извукоше
ми руке; тегли ме Мијат за прсте – од зглобова их одваја. Једна жена, с лицем
пуним длака као да је мушко, дрља ме чешљем по глави и уређује. Мајка је
убеућена, ништа од свега не види.
Неко рече да је мртвац спреман. Тај исти ме зграби и посади уз очев
сандук. Чуо сам неко мрмљање и кријештање вампира који су се радовали лешу.
Три жене у црњади клекнуше крај лијеса; мараме им саме попадаше на земљу.
Као да су се зажељеле плача и кукњаве.
Нека Косара тужећи рече да ће дух умрлог остати у мајсторијама које је иза
себе оставио. Описује му стас, лице, руке, ноге, као да је била смртно заљубљена
у њега. (Мајка би цркла од љубоморе да је при свијести. Можда би је ћушнула од
сандука.) Велича га, али не умије да смисли ништа што би слику смрти надјачало.
Нека Латинка, која одмах на почетку паде у занос, рече да је велика рана и жалост
што овако младо, дјетиње створење одлази у земљу. Рече и то да ћу као мрц
украсити гробље, закитити сву околину… И у тим ријечима никоме ништа не би
чудно. Једино Токица и Милија облијећу народ и гледају да ли сам стварно умро.
Токица је заплакао, превише се и он удубио у догађај. Жена се бусала у груди и
лелекала: „Гдје ће твоје књиге, твоји друзи и учитељи, рано грдна…“ Падала је у
очај и губила се, а јецање жена је прати као у школском хору. (Много их је који
оплакују судбину, и своју и свачију.) У Велизаровом гласу је више помаме него
туге. Пауна кукајући чупа косе али јој глас губи мелодију. Као да јој је ово само
вјежба за главне кукњаве широм Херцеговине. Највише зајеца Митар (ко би се
надао да му је срце толико мекано) када Пауна преко мене отпоче да поздравља
мртве.
„Поздрави ми Стојана и кажи да су му жива два тића… Реци Стаки да јој је
Митар остао неожењен!“ Неке ријечи се преобраћају у отвореном ждријелу
Госпавиних уста и жежу као ватра на Духове. Било би природно да удари олуја и
да се побуни против смрти све што може да гмиже. (Али је нема.) Нека жена је
обгрлила гроб своје кћери и љуби ледени камен. Раздире сопствену џигерицу. Око
свјеже хумке, окупили се људи и лелечу; мушки гласови су груби и сурови за
кукњаву.
Ноге су ми укочене, пуне леда. Осјећам да нешто по њима мигољи – мора
да су црви и бубе, јер имају на то права.
Прхну врана у близини; о, њене ли радости што је далеко од свега!
Косара тужећи рече да је „мрц лијеп ко вила“! То је први пут да чух неку
њежну ријеч о себи из њених уста. Такве ријечи мора да је жежу.
Док оплакује час мене час оца, чује се кркљање јагњади које Небојша коље
за ручак послије сахране. Замахује ножем и боде их под гркљан, страх је то
гледати. Откуда му толика челична храброст и вјештина.
Ријеч узе Шпиро, управник задруге. Гледа негдје високо изнад свију нас. Не
допиремо му до ока. Као да ће се обратити самом Богу. Бечи му се замашћени
врат од задружног кајмака. Он похвали мрца, тек га спомену, а потом рече: „Све
ибеовске заблуде збрисаће земља!“ И одмах пређе на говор о изградњи језера,
поправкама школе и уређењу новог гробља. Сица, на све стране му штрца
пљувачка из уста. Као да је на каквом задружном збору. Започиње говор о обнови
и изградњи, о проласку новог пута преко ледина и њива. Страдаће матер сваком
ко писне другачије. Ту мало и оца дира, али је одмакао у говору па га не спомиње.
Народ се утишава, нарикаче не знају да ли и даље да плачу. Кад заврши говор о
путу, Шпиро застаде. Као да је ту очекивао пљесак макар ђака, али нема ни њих
ни учитеља. С леђа га гура његов помоћник, опомиње га да треба закопати мрца.
Али Шпиро тјера своје. Може му се, тако га је запало. Ипак, неће ничија довијека!
Кум Никодије, који ме додирује лактом, чим тужаљке завршише кукњаву и
на-брајање, подиже ме и хтједе да ме спусти у раку. А кад дође к себи, кад виђе
шта ради, горко заплака… Тек тада схвати да сам жив и да сам само очева слика
за оплакивање.
Видим Методија како замахује и удара красном, загрће очев сандук. Као да
копа чатрњу, напреже се и зноји. Жене и људи прилазе и бацају грумење земље
на мрца. Понеко баца и гвоздени новац да умрли има за трошак на оном свијету.
Неки су мирни, као да не присуствују светом смртном чину. Свега има, свакојаких
ликова и фаца. Али, земља ће да плави и вода ће да носи муљ (и људске кости) с
једног мјеста на друго. Од пакла до раја, од раја до пакла. Све ће да се изравна и
успоставиће се више суровости и реда.
Омеђени смо гробљем са свих страна. Тек стрши мали узани отвор
излазних врата. За трен ће многи заборавити и гдје су били.
Враћамо се кући, ја и мајка, с црном мисли и слутњама из пустоши
гробљанске. Не могу да се сјетим ничег што би ме одвојило од очеве слике. Све
наоколо нас задиркује и пријети нам, у свему се јавља очево лице.
Кад се, они што се вратише с гробља, добро наједоше и поднапише, кад
ударише у приче далеко од смрти и сахране, неки Стојан Мастиловић гракну и
запјева из свега гласа. Нека жена спрам њега закука – сложише се пјесма и
кукњава. Стојан рече: „Покојник је волио да пјева!“ и тако се од свега опра.
Истог дана, пред ноћ, дотрча Прокопије да уграби очеву косу која је била
најоштрија у седам села, и уз њу затражи наковањ, водијер и белегију. Ко да је
баш то чекао. Из срца је гладан, вазда му је мало – не види наше црнило и сузе.
За њим дође и млинар и заиска седам џакова изатканих од најбоље вуне, с
посебним шарама у средини. По вечери бану и Круна, уздигнутог и шиљастог
носа, као да је својом памећу засјенила све од постања до овог часа. Заиска
мађарску машину за чешљање вуне – прву коју отац, кад дође из заробљеништва,
донесе у ово мјесто. Мајка свима одмахну главом, а Круна љутито свој шиљасти
нос забоде пут траве и фркну кроз шљивик. Ево га, сјутрадан, наредио се ко да ће
у сватове, главу помоли и Мојсије, за кога не знам ни је ли био на сахрани.
Затражи нам и четири точка од запрежних кола, донесена из Војводине, скована
ручно од посебног дрвета и гвожђа. Оде и он празних руку. Убрзо, преко ноћи, ти
нам точкови нестадоше. Не знамо ко их украде али знамо да их на кола не смије
ставити, јер ће мајка рећи: „Ово је моје!“
Над свим стварима још увијек се осјећа очево око како све контролише и
свим управља. Осјећа се и његова рука како палцем гребе и биљежи да је још ту.
Јелисавету је научио свачему. Код Димитрија остаде разбој који је отац направио
од јаворовог дрвета, с лаким приљубљеним брдилима за збијање пређе. А Мијату
остави коњски самар на који узјахује Босиљка и смјешта своје раскречене и
накриве ноге. Вољела је да се примакне и да га додирне врућом женском бедром.
Подсјећа на оца и његова одјећа, строжак и дуња пуна кокошијег перја,
бачени на гомилу близу куће. Неко је распори, из ње се диже перје, као да небо
осњежи и побијеље. Све ће само да иструли. Сву ноћ је Круна завлачила прсте у
очев строжак, видјели смо је, не би ли нашла који дукат ако је отац, можда, у
болести заборавио да га извади. Није њу страх што по мјесечини може да се
судари с очевом душом која, по Госпавиној причи, овуда лута и лелуја.
Изненада, испред зоре, букну ватра у близини куће. Сви смо, голи и боси,
бјежали уз вриску и галаму, али тек видјесмо да је неко запалио очеве покриваче,
дуњу и сламарицу. Ватра букну, пријетила је да захвати и нашу кућу.
„Један ибеовац мање“, рече Шпиро некоме до себе. А тај му одговори: „Није
он ибеовац никад био!“
„Био би да се кукавички не разбоље“, рече Шпиро и шмугну у густу
помрчину коју је палио пламен осветљавајући његову црну прилику. Али се убрзо
ватра стиша и угаси.
Дјеца једнако бјеже од мене, плаше се да ме додирну. Велизар виче: „Гле,
ено га мрц се диго!“ А Јешна додаје: „Ђаво му црну срећу однио, гледај,
повампирио се! Једном смо га оплакали, а он васкрсну… Море бит да то и није он
него његова душа бјежи од вампира! И опет ће нам убацит кркалу у чатрњу па се
нећемо имат окле напити воде.“
Пред спавање, чујем очев шапат, прекор и љутњу. Шта год урадим, отац
каже: „Не ваља тако!“ Трчи за мном – хоће да ме бије и гази. Видим његов осушени
лик како се губи, како се мршти над сваким урађеним послом. Заглушује га
дерњава нашег вола који од очеве смрти једнако жаловито риче. И никоме другом
не дâ у јарам да га упрегне.
Данима смо сакупљали љетину, грабили и збијали оно мало што је од суше
остало. (А Јешна пролази путем и крсти се са свих пет прстију као нико њен, чуди
се како и мене нису закопали.) Раж смо повезали у снопове и унакрсно их
поређали у наклађаје. Сложили смо их онако како је то отац чинио, а на врх смо
метнули суву траву да зрно не иструли. И тек што смо спремили оштре танке
дренове млатњаче (као да ћемо млатити змију) да на гувну истјерамо зрно из
класова, мајка ноћу скочи из сна и нешто викну, није се разумјело шта. Ујутро, кад
смо се разбудили, рекла је: „Сањала сам ти оца, рекао је да пресложимо све
снопове, иструлиће жито и омемлати као никад до сада!“
Одмах смо приступили преношењу снопова, одмах смо све промијенили и
наглавачке изокренули. Али са страхом да је све касно, с кајањем да је понеки
клас почео да клија.
Што год урадимо, мајка одмах каже: „Можда отац не би тако урадио…!“ И
одмах се заустављамо сметени и збуњени. Почињемо све из почетка и све
друкчије.
Све нас ствари опомињу и њиме плаше. Мотају се неке сјенке око наше
куће, и ноћу и дању када је олуја. Час нам се чини да је отац давно отишао, час
опет изгледа да је то било сада. А када у помрчини зачујемо ударце на тавану,
знамо да то његова снажна али њежна рука изнад нас удара и бди.
