Роки

Пун елана дошао је у свој родни град да му се нађе при руци у рјешавању пољопривредних проблема. Али од пољопривреде ништа. Сви предлози разбијају се и сурвавају низ литице неразумијевања незналица, које о томе одлучују. Провинција,интелектуална мемла.

Отворише се врата. Не са шкрипом, за разлику од већине врата у оваквим причама. Тихо, полако. Тако полако да м се чинило како ће се сваког тренутка онај изнутра, који их отвара, предомислити и затворити, не угледавши мој припремљени осмех добре воље и срдачности.

Не баш претерано његована брада, у два потеза прекрила је двије трећине лица мог друга из дјетињства, чије ћу име за почетак без икаквог разлога прећутати. Трећу трећину лица покриле су дебеле  наочаре широких црних оквира иза којих дубоко заваљене у дупље, осматрају црне очи меланхоличног погледа по околини. Кошуља, затегнута преко значајно наглашеног стомака, шивена је по последњој моди, али прије добрих петнестак година. Власник је тада био осјетно ужег струка. Панталоне, или боље речено, оно што је од њих остало; жуто-браонкасте боје са бројним мрљама разног порекла, некада понос модне куће „Стандард“,у садашњем стању антипропагандни експонат исте. Уље на умашћеним кољенима власник већ километрима није мењао. Да не би спале, панталоне су везане канапом испод стомака који је у залету преко импровизованог каиша. Кипи…

На ногама, црне папуче на којима се јасно оцртава тенденција палчева да у најскоријој будућности изроне из овог скученог животног простора. Бар тројица припадника текуће генерације сродника, газило је у овим папучама, по тепиху чији се остаци безуспјешно растежу да покрију под дневне собе у коју ћу ускоро ући. Иначе, та соба била је таква, док су остале наглашено уредне, чисте и раскошно намјештене, али у њих се није залазило. Импресивна библиотека, у једној од њих, која је сигурно, умногоме утицала на блистав интелектуални капацитет и енциклопедијску обавештеност мога друга. Потпуна супротност од намерно изгледа, који је заправо, по свему судећи својеврсни протест.

„Ако ме будеш питао зашто се овако носим, има да се носиш… боље уздржи се!“

Цијели овај описани склоп, поклопио је бусен косе, која пева лабудову песму и једва спаја крај са крајем на глави мог пријатеља, због чега се, како ми он рече, чешља марамицом. Волио је на свој рачун да збија шале. Никада на туђи.

Покретна Изложба Боемије, на одшкринута уста прошверцова осмех, однекуд испод тезге, нарочито чуван за добре пријатеље. Осмјех осредњег интезитета мог пријатеља, који и даље ћутећи, направи два, три покрета руком по старим добрим правилима етикеције и лепог понашања.

Није било тешко да у тим покретима препознам ријечи добродошлице изговорене „ручно“. Пар лијепих вербалних, али  и меланхоличних реченица, преврнуше се преко језика мог друга, прилијепише ми се за уво и остадоше да висе.

Нагло и оштро уперен прст у моје црне ципеле оивичене добрим комадима блата, скрену ми дужну пажњу на отирач испред врата на коме је писало:„БРИШИ ОБУЋУ!“ Размазах блато са ципела по заповедном начину од глагола брисати. Уђох у стан мог школског друга П.Б.

Добро познат мирис непроветреног самачког стана, јер сам у сличном живео, запухну ме, а плућа се напунише ваздухом четврте инвалидске групе, који је свјежину изгубио онога дана када се температура спустила испод десетог подеока. По свему судећи, од тада прозори нису отварани. Самачки живот.

Замраченој соби, оскудну светлост даје чкиљава црвена светиљка, што провирује из саксије за цвијеће у којој је флора одавно угашена, а могућност њеног повратка искључена, док је у поседу дотичног власника.

Једна плоча одсвирала је своје на грамофону, који се из петних жила упиње да достигне довољан број обртаја у минуту, како би репродукција музике била што вернија. Грамофон је на поду. Рекло би се, на јединој могућности, која му је преостала у оскудици намештаја.

Сто и три плетене столице, изнајмљиване за комад „Избирачица“, који је пре петнаест година давало локално аматерско позориште, били су значајнији комади намештаја.

Сместих се у ону столицу, једину исправну, на којој је својевремено главна глумица седела, а  у коју сам тада, као тинејџер, био до гуше заљубљен и желео да постанем глумац, или бар плетена столица. Након пуно година, тада већ удатој, покушао сам да будем ово друго. Погледала ме изненађено и промрмљала:„То се од тебе нисам надала.“

Тај ме шамар и данас бриди. Но, сада то није важно.

„Важно је драги  мој друже да се живо и  здраво. Како – у то нећемо улазити.“

Ипак, зажелех да нос своје знатижеље турим у ту парцелу личног забрана мог пријатеља. Увијек сам волио да завирим у двориште на чијој је капији писало:

„Пази уједа!“

Тој склоности не одољех ни овага пута. Није било тешко. Неколике чаше вињака. Пар носталгичних сјећања из заједничког дјетињства . Дуго се нисмо видјели. Недостајали смо један другоме. Матурска забава је била прије петнаест година. Генерација масовно ради на продужетку врсте. Неђо, Мишо, Перо, већ годинама редовно гледају дневник на телевизији, спавају послије ручка, иду на пијацу и мисле на породичну зимницу већ у јулу, дрва и угаљ за зимско грејање, убацују у подрум, већ почетком августа.

Неки из генерације успјели су и да умру, а ми се нисмо чак ни видјели за ових петнаест година! А, били смо нераздвојни. Тешка иронија живота. Још неколико вињака.

Отпоче обострана исповијест.

„Провинција,интелектуална мемла – крену са излагањем мој најбољи друг из Гимназије и надаље.

„Ко се надао да ће наш град постати овако чудовиште које прождире своју дјецу? А тако је.“

Прије него је уселио у овај стан, који му је остао као лијепа, дирљива успомена и користан знак сјећања од дједа, предратног трговца, П.Б. је у Сарајеву након четири године предавања, вежби, испита; мукотрпног чекања за „бон више“ испред мензе, патенија у студентском дому, преполовљене килаже у односу на носивост из гимназијских дана – завршио студије на Пољопривредном факултету.

Мучно, али врло успјешно, надпросечно.

Углавном, парче свечане хартије са потписом ректора, виси на зиду између слика покојног ђеда и родитеља.

„Диплома и заслужни грађани“, могао би бити наслов ове нехотичне композиције изнад узглавља брачних кревета на којима је власник титуле „ИНГ агрономије“, зачет у љубави и слози прије равно двадесет осам година.

Пун елана дошао је у свој родни град да му се нађе при руци у рјешавању пољопривредних проблема. Али од пољопривреде ништа. Сви предлози разбијају се и сурвавају низ литице неразумијевања незналица, које о томе одлучују.

Елем, из приче мог школског друга сазнајем, даљи ток боравка у граду наше младости.

С пуно наде и младалачког ентузијазма једног јутра, кренуо је да одради свој први радни дан. Већ другог дана отишао је само са надом, јер је ентизујазам изгубио претходног дана. Трећег дана на прозивци се није појавила ни нада. Она, кажу, последња умире. И овога пута беше тако.

Првог дана; упознавање са радним местом.

Велики зелени сто и брдо аката испразне вредности и суштине. Бесмисао.

Другог дана, као најмлађег западе  га посао доносиоца „топлог оброка“. Шест бурека из бурекџинице преко пута. Следи осамнаест скуваних кафа у сопственој режији.

Књиговођа Таса из Кадровског, донесе вест, да је жена Пере трафиканта издеветала клинца Јоце обућара. Била је то главна тема целокупне Радне заједнице тога дана. Уследило је и неколико чисто „правних“ аспеката тог проблема.

Канцеларија се претвори у судницу.

Рачуновођа Прокопије , одмерава казну од најмање три године робије дотичној Персиди, уз нагласак да је иста и у прошлости имала сличне иступе.

Секретарица Цвија, казну ублажава, напомињујући да је Перса у својој младости градила пругу Брчко – Бановићи, па уз ту „олакшавајућу околност“, ставља је у надлежност Крсту, општинском судији за прекршаје. Инцидент дакле, смешта у прекршајну сверу.

Из сусједне канцеларије јавља се благајник Видоје, кога нико и не примећује док не дође „спасов дан“, први у мјесецу када овај живне и дели плате. Својим пискавим и продорним гласом, намичући дебеле наочаре на квргави нос, подвлачи, да је…Народна милиција дотичну Персу, требало давно, да научи памети.

„Зна се како!“-закључује свој исказ, енергично ударајући лењиром по наслону умашћене фотеље из које се диже густ облак прашине.

Шесдесетгодишњи, млађи референт Гојко, вади марамицу, ставља на нос, кијајући отвара прозор, дубоко удишући спољашњи ваздух, са све паром, коју наноси ветар из казана у коме комшиница Винка у дворишту Комуналне управе, откувава прљаве комбинезоне радника Градске чистоће, како би их по налогу директора, упристојила и припремила за сутрашњи дочек Председника, који пролази кроз варош и када сви треба да машу, изгледају срећно и испеглано.

Кажу, да је тада општинска зграда свеже окречена. По први пут након два светска рата, једне револуције и седамдесет година трајања, фасада аустро – угарског академизма и сецесије, добила је свежину и пуни сјај.

Прича се, такође, да је академски сликар Бране К. предложио да окрече и Данила Шестог, који не изгледа баш репрезенативно, а налази се на одговорном месту прве личности у Општини,  радећи на портирници исте.

Да ли је окречен, није познато.

На врхунцу усковитланих страсти у одмеравању правде грађанки Перси, отворише се врата… лупи дршка од метле на под, сви поскакаше… са кофом у руци улази спремачица Ђука…

Свој допринос и исказ о предметном случају није могла дати,…

“Зар већ три сата?“- узвикну неко.

„Баш смо се нарадили“-добаци други глас на степеништу закрченом чиновништвом локалне Земљорадничке задруге.

Овакви дани у разним верзијама и сличним репертоаром, понављали су се пуних шест месеци. И тако пуне две године, и следећих шест месеци, настављали су се први, други и трећи радни дан, мог предоброг и јако сензибилног друга..

Меланхолија и трулеж, провицијска чамотиња… гњилеж.

Једнога дана, који ништа посебно није обећавао, већ је личио на све претходне по учмалости и сивилу, догоди се. Туга и разочарење прекипели су преко четрнаест чаша „рубиновог“ вињака.

У моме граду је забрањено певање у кафани. Ипак, излетела је песма. Забрањена из разлога, тада важећег и светог братства и јединства, на забрањеном месту, у забрањено време.

Дежурно полицијско уво Ћамил, у кафани „Весна“, извршио је задатак. Пријавио надлежним органима да је мој друг певао:

„Прешли Срби Дрину воду да се боре за слободу…“

Који их је мој терао да изборе, ту сада, непожељну историјску чињеницу и да нас ослобађају од Аустроугарске царевине девестоосамнаесте, па мој друг, због тога оде код судије за прекршаје- мрмљам себи у браду након пуно година.

У ишчекивању пресуде, мој друг је престао да пева.Кажу да је у знак протеста и  певца убио да овај не би запевао.

Уосталом, кад певцу одузму песму шта му је остало. И какав ти  је то живот без песме. За сваки случај, мој друг му пресуди; по кратком поступку без испитивања, истраживања и убеђивања. Касније се испоставило да певац није умео да пева, био је глувонем. Али ко те пита да ли си певао или ниси, ти си певац. Или, можда Србин. По свим мерилима, певац је невин страдао, по кратком поступку, у „експрес лонцу“, где већина завршава и без икаквог греха.

Мој пријатељ, био је боље судбине. Није страдао у „експресу“, већ је Експресним возом за Мостар, тога јутра стигао са четири сата закашњења у Окружни затвор у прилично расположеном стању.

Из станичног бифеа, журно се запутио са завежљајем на леђима у „Ћеловину“, како су звали ту злогласну апсану.

Стигао је у неко глуво доба ноћи, пред високе зидине без прозора. Није га знатижеља натерала да закуца на масивној капији ове значајне установе из тог периода, већ правоснажна пресуда судије за прекршаје, чији упут мој пријатељ држи у лијевој руци. Закуца десном. Нико се не јавља.

Закуца још једном, бојажљиво и смерно, као што то приличи човеку, који по први пут долази пред ову капију, иза које се издржава казна затвора.

Није лако човеку кад има затвор у стомаку, а не камоли, затвор на леђима.

– Добро вече.-превали  мој пријатељ бојажљиво и смерно.

– Добро вече – одговори човјек у милицијској униформи, буновно и промукло.

-Ја дошао.

-Видим да си дош’о- истргну милиционер документа, кисело се осмехујући.

Чита гласно:

„ Бабић Предраг. Охо, Предраг. Кад ће доћи Ненад?- под утицајем народне поезије и „…храни мајка два нејака сина…“ запита стражар, предпостављајући, где има Предраг има и Ненад.Погоди из прве.

„Неће Ненад овамо, он је добар“

„А што си ти дош’о?“

„Нисам стијо да једем“, шеретски ће мој друг.

-Е јешћеш, јешћеш кад те пригњечи командир.Ми волимо те који неће да једу. Отворимо им апетит да им више не пада на памет да дођу на нашу исхрану. Улази!“

Небо кроз решетке. Решетке на небу.

…Три шипке водоравно, седам шипки усправно.Седам пута три…Три пута седам…Седам по три…Три по седам…Седам и три…Три и седам…Корен из седам плус корен из три…Три „x“ пута три „y“. Зашто?…

Комбинације, шеме, комбинације…Зашто?…Безброј комбинација.

Успаравно, водоравно… Зашто?

И тако, све у свему, четрдесет пет дана по пресуди „правде“…и локалног судије за прекршаје.

Прође некако и та вечност.

Повратак на посао. Погледи у леђа, жмарци низ леђа. Леђа у леђа…

Повлачење у себе. Мој пријатељ, добар човек. Знам га добро, у школи смо заједно у клупи седели.Делили све што се могло делити.

Овај Закон му нажалост није био школски друг, већ ја.

Имао је погрешног друга. Добар човек мој друг.

Мој друг постао је један од виђенијих људи у граду. Поготову кад ја дођем из Београда на годишњи одмор у свој родни град. Свуда смо виђени. Постајемо највиђенији људи у граду. Не излазимо из кафане док певци не пропевају. И то у славу покојног певца из „експрес лонца“ и певача из Експрес воза.

Сумњиви оба .Ја из Београда, а он из „Ћеловине“.

„Онај из Београда трује, а овај робијаш из „Ћеловине“ пркоси.- став је Комитета. Негативно утиче на младеж, која се окупља у његовом стану“.

„Узимају књиге, носе кући и читају“- прича Гавро, градски полицијски доушник.

Певамо љути, уз инат Ћамилу. А он, кад уђемо у кафану бежи.

Сви носимо терет четрдесет пет дана мога друга П.Б.Чак и Ћамил. Буде нам лакше уз пиће.

Пева П.Б., а ја терцујем:

„Оде Роки преко Дрине, у три п…. материне!“

Када нас чују другови из Народне милиције не бележе, већ беже. Да нас не чују.

И њих прогони, као и нас, оних  истих четрдесет пет  дана.

Парадокс.

Углавном грешници беже од власти, а овде власт бежи од грешника.

Стиде се себе.

Мој добри Роки их је надрастао. Победио!

II

Ову причу сам одмах написао и покушао да је објавим, али нико, из „разумљивих“ разлога није смио да је штампа.

Берић из сарајевског „Ослобођења“ каже:

„Дај да је туримо у следећи број.“

Дадох. У следећем броју ништа, и у неколико наредних бројева, ништа.

„Шта би Берићу?“

-Није било простора!- неуверљиво ми саопшти у пролазу.

Чедо из сарајевског „Одјека“ поштено ми рече:

„Одлично, али знаш како је…“

У праву је. Што да је даље нудим, када и сам „…знам, како је .“

Боље да дигнем руке од свега, јер можда би неко био непромишљен, па је       објавио, а ја после крив за његову робију. Што ће ми то, да ме прогони савест.

Причу ставих са стране.  У међувремену сам је изгубио.

III

Након пуно година нашао сам изгубљену причу и читао је  једног поподнева, мом школском другу коме је посвећена.

Оба смо плакали и на крају се напили као две добре свиње. Није нам било до певања, јер су инкриминисану песму сада сви певали.

„Што да је пјевамо када није забрањено. Ја сам је пјевао прије пијеваца, па је овима сада лако; нема Ћамила, нема Народне милиције, нема ни Председника. Кажу дошла демократија“.- закључује свој монолог мој школски друг.

-Дакле, све је дозвољено што је правно утемељено. – додајем скромно.

„Вараш се. Под сумњом је сада и оно што није забрањено“.

-Па ништа није забрањено- настављам дијалог.

„У томе је гвинт.Све је дозвољено, а ништа не обавезује.

Све је форма и фасада. Суштина је иста.

Власт је власт, као свака власт. Себи довољна и собом задовољна.

Јебеш систем“ .- каже Роки

 

(Документ из седамдесетих година прошлог века из једног обичног провинцијског града У Босни и Херцеговини)

Слободан Вујовић