„Образ си био врлине својему народу,
Тога ради видећи Бог твоју добру намеру,
Постави те за пастира своје цркве и ревносног архијереја“
Са молитвом на уснама и чежњом за просвјетљењем, поклањам ти се сваког дана и сваког часа, Свети оче Василије. Када се сјетим твога живота у мени искрсавају слике страдања и пожртвованости, али и спасења. Видим те као једног дјечака, мојих година, који је само желио да се у потпуности посвети Господу. Истом оном Господу који ће те касније
послати као сунце усред духовне зиме. А оно никад не залази.
Читајући Псалтир и Свето писмо, док си чувао манастирске овце, твоја вјера расла је брже од тебе. Због своје преданости Богу постао си духовни образац своје Херцеговине и њеногнарода. Твој подвиг је за мене невјероватан. Оставио си очев топли дом да би живот наставио у манастирској келији. Завала, Тврдош, Цетиње, Русија,Света Гора…И тако редом, стазе твоје направили су чврсти, непоколебљиви духовни кораци. И гладан, жедан, и тлачен, ниси поклекнуо. Ни онда када су страшно искушавали вјеру твоју, у
жељи да те преобрате у иновјерне. Да би сачувао идентитет Херцеговаца био си спреман да се запутиш и пећком патријарху у помоћ, а онда на Свету Гору, да се напојиш на извору непресушном и донесеш дарове онима без којих се не може. Херцеговцима. Путовао си много, али свемогући Бог је рекао да останеш у Острогу! На мјесту са кога сетвој народ напаја духовношћу преко четири вијека. И можда си мислио само да служиш Богу, да се подвизаваш и неуморно молиш за свој род, између високих и стрмих греда у хладној и пустој пећини, гдје можеш чути само сопствени ехо. Али десило се чудо да се у том тиховању толико приближиш Господу, и да те он прослави. Учини вјечним. Награди за твој недостижни подвиг у вијекове вијекова.
Ако у почетку и посумњаше Божијим сновима, духовници из Жупе, из Манастира Светог Луке, показаше свему свијету твоје нетрулежне мошти, босиљком миомирисним обавијене…И тако поче наша духовна историја. И почетак чудеса твојих, које изли обилно на вјерне у патњама, болестима, и свим потребама, који ти долазише из читавог свијета, задивљени и са надом, а одлазише умирени, охрабрени, исцијељени, захвални. И тако свакога Божијег дана, до дана данашњег. А 12. маја, сваке године, теби се најснажније окрећемо, јер си једини Пут и Истина, и твоје стазе чекају и наше кораке. Зато ти хитамо са свих страна на поклоњење, Свети Василије Тврдошки и Острошки. Иако су прошла четири вијека борбе за опстанак вјере, твоја икона све јаче сија. Црквица са моштима је физички мала, али духовно безгранична. Времена се мијењају, али твоје свете мошти не поражава пролазност. Уз тебе, ближи смо Богу. Када смо у невољи призивамо те, читаваХерцеговина те призива, а онда и шире. И како пјесник рече:
“Причесна светлост Твоје стене
Нека кроз вид точи у мене
Кад се у машти са дна живота
Пењем непрекидно до Твог ћивота.
Који се молиш на небу дуго
Учини да живот ништа друго
Не буде до пут светог мира
Од Доњег до Горњег манастира”.
Ти си наш заштитник, ти си наша љубав, оче наш богоносни! И ја ти долазим да ми кажеш шта је за мене најбоље. Да ме усмјериш, да ме оснажиш у намјерама мојим. Ја сам тек млади човјек на путевима наше цркве. Данас сам чтец а по промислу Божијем ко зна, ко све већ сјутра могу да будем? Ти једини знаш све. Свети оче Василије зато се теби ипрепуштам. Гдје год да сам, желим да ме ти водиш. Волио бих да идем твојим стазама, а докле ћу стићи? Сигурно нећу стићи тако далеко. Ти си Богом одабран и великим
подвигом својим награђен. Али, ходати твојим стазама, за мене је благослов, и једина жеља. Амин!
Име и презиме ученика: Димитрије Вукоје, I1 гимназије
Школа: ЈУ Средњошколски центар „Голуб Куреш“, Билећа
Наставник: Тања Бубрешко
