Припадам, дакле, књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.
„Не бих желио да се зовем Немања, мада би ми, да сам тако рођен, и то име било драго као и Мехмед. Жао ми је, и то ми је ново и као сазнање и као искуство, да моји земљаци живе са таквим комплексима. Немају никаква разлога за то, записао је велики херцеговачки и српски књижевник Меша Селимовић.
У ери стварања нових нација, када су му једном приликом, анонимним писмом замерили да се стиди свог порекла Меша им је одговорио смирено, али бритко и поучно.
Не стидим се, нити имам зашто, напротив, поносим се што су моји преци живели поштено. А моје књижевно дјело свједочи колико сам везан за свој ужи завичај и за своје поријекло.
„Негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину…
И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род.
Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу, записао је Меша Селимовић у својој мемоарској прози под насловом „Сјећања“.
Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свијетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у Дервишу и смрти каже о томе: Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама.
До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.
Његов роман роман „Дервиш и смрт“ уврштен у едицију „Српска књижевност у сто књига“, а Селимовић је један примерак те књиге поклонио монасима манастира Хиландар у посвету:
„ДЕРВИШ И СМРТ – Српској царској лаври манастиру Хиландар, Београд, Меша Селимовић, 12.12. 1975.“
Меша као да је тада предосећао да се припремају ломови и преметачине, покушаји ревизије историје у циљу стварања нових нација. Он је још у младости без дилеме знао којој нацији припада, коју веру исповеда и којим језиком говори Зато је оставио писани траг о својој националној и књижевној припадности.
„Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту. Како у нашим књижевним приликама долази до нових момената и олаких одлука, ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам…
Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава. Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин.
Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром.
Припадам, дакле, књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.
Билећа.рс
