…Јуче , негдје у подневним часовима , затекла нас је вијест , изненада, што се каже „са нога“ умро је Стојан Лојпур –Нане, човјек који нема никакав контакт са Билећом до 1992 године , када је избјегао у Билећу из Чапљине. Дошао је сам , смјестили су га у Хотел , кога више нема и ту је живио један добар дио живота. На крају је био једини становник Хотела. Нанe, по занимању поштар у Чапљини , знао је све чапљинце,али је успио и упознао све билећане јер је то његов последњи посао, посао поштара у Билећи. Када је дошло до реформи у Поштама РС и смањења броја радника , Нане је први узео отпремнину, и окренуо се новом начину рада и зараде. Није се стидио и либио никакавог посла,радо је Нане прихватао све физичке послове , али му је услов био , да храна буде обезбјеђена. Храна је било нешто у чему је Нане баш уживао. Остаће упамћена анегдота када је Нане радио и по Гацку, било је то у вријеме припреме огрева , цијепање дрва. Долази Нане у Билећу, навече иде до кладионице и преприичава свој радни дан , како је цијепао дрва, како му проблем прави што нема своје ауто па мора са собом да носи сјекиру , а Мишо Вукоје га слуша и пита крајње озбиљан, а мораш ли носити и ћепало са собом? Нане не размишљјући одоговра: „Не требам царе“ па се сјети да га зеза и демонстративно напушта кладионицу говорећи Мишу „Ти си будала, царе“ …. Иначе Нане је био онако омањег раста , краће фризуре, ситног хода ,већином у одјелу и кравати,када није радио , то јест када би излазио у град. Уратко вејчити младожења и понашао се као недостижни сан многих дјевојака. Али ипак био је сушта супротност овадашњих представника ових „динарида“, високих , кочатих , оних „фистуна“ што би се рекло код нас, а који су му били опасна пријетња код женског рода.
Нане се уклапао у сва друштва. Волио је да се шали , али је исто тако волио да у сваком друштву буде он „главни“ и свјестан да не може баш са овим „горштацима“ да се носи, Нане је пуно читао и баратао је са много информација, па би то своје знању често користио да осваја женска срца…није одустајао , није посустајао, а бирао је само најбоље…..Жеље су му биле константне и нису се хладиле.
Не могу а да се не сјетим једне дивне ситуације, која описује Нанета.На једној слави, поратној , састало се друштво, пићари углавном прошли, остају домаћи и Нане. Нане пригрлио лонац са сармом али једним ухом ослушкује, почиње прича о лијепим дјевојкама и момцима. Расправа се увелико повела,прича се о извјесној цури која је изузетно лијепа, како и зашто нема момка и ко би за њу био најбољи избор. Предлажу се најбољи и најљепши….Неко предже овога јер знају да она префира плаве, а други овога јер би њих двоје били пар и лагано се паве табори присталица, а Нане већ пошто је лонцу видио дно , погледа их и прекоси „опасним“ погледом и каже им: „Она јесте лијепе , и треба наћи момка, али шта то емни фали????“. Цијело друштво је легло у смијех , па и сам Нане.
Нане је читав рат провео на првој линији, није се извлачио, није бјежао. Борац од првог до задњег дана. Нане , пошто га је здравље попуштало, а он сам у Билећи, не може се бринути сам о себи, одлучи и тешка срца напушта Билећу и одлази у Вишеград код сестре и сестрића. И сестра је нарушеног здравља , па су њих двоје буквално пазили једно друго.Сваки пут када би га било ко обишао од билећана, он би се толико обрадовао, питао за већину људи, за Богдана , Миша, Баја, Чежњу и многе друге … и молио да им се пренесу поздрави…. Нане је отишао из Билеће, али Билећа из њега никада није…. Остаће успомена , траг и сјећање, на једно вријеме , на дио Билеће , на Нанета који је био све то ….Путуј мој Нане…..
Аутор текста: Лука Поповић
