У јединици је био и један Требињац, повисок дечко, још смотанији од мене, социјално сасвим неадекватан, пристојан и фин, попут џентлмена у британским комедијама. Није псовао али ништа монашко није било у Драгану Јањићу док смо у Книну расправљали о животу и о поезији. Осим те сасвим изузетне доброте. У страшна времена сачувао је Дечане, својом их добротом чинећи Високима. Или је доброта, и онда у Книну, већ била његово монаштво.
Августа 1984. морало се у војску. Мене је најпре слало на Ластово, а након седам дана на обуку у Книн, у Северну касарну, у којој се, како ми се чинило, нагурало пола Југославије, и то оне дивљије, бучније, физички јаче и издржљивије. А ја као да сам се неком грешком затекао међу тим терминаторима и суперменима.
На јутарњем трчању око полигона увек сам био задњи, липсао бих већ након петсто метара, па би ме требало чекати. А на испробавању гас-маски, када нас је водник Ковачевић послао у неку вртачу и бацио за нама димну бомбу, мене је ухватила паника, скинуо сам маску и кренуо бежати главом без обзира, да су ме тројица морала ловити.
Онда, како имам повелику главу, шлем ми је на првој смотри стајао наврх главе, и кад је капетан Вукићевић, мислећи да нисам скинуо капу пре него што сам ставио шлем, дрекнуо: „Војниче, шта ти је то испод шлема!”, ја сам скрушено одговорио: „Глава, друже капетане!”. Елем, испало је како ћу баш ја бити онај на чији ће рачун причати најсмешније шале.
Гадно је у тој војсци било градској деци, ненавикнутој на све што се у мушкоме животу сматра нормалним: ето, рецимо, буђење у пет, па марш од којих тридесетак километара, углавном узбрдо, гађање бојевом муницијом, а затим повратак у касарну и играње кошарке у слободном времену.
Још би се то некако и издржало да и десетарима и водницима, а и страшноме капетану Вукићевићу, није савршено јасно да је у твојој глави један жилави унутрашњи непријатељ, који им се руга и када је теби најтеже, и који ти не да да верујеш у оно у што верују они.
Срећом, у војсци никада ниси сам, па је тако у јединици био и један Требињац, повисок дечко, још смотанији од мене, а при том и социјално сасвим неадекватан. Пристојан и фин, попут џентлмена у британским комедијама, он нити је псовао, нити је учествовао у оним мушким церемонијалима иницијације, који мени нису лоше ишли, јер сам барем на језику био довољно брз, а сарајевско ме је одрастање испунило оним отровом од којега се, по потреби, ствара и безазлени хумор и начин да се од себе или од других направи будала.
Драгану Јањићу, тако се Требињац звао, до таквих ствари није било стало. У слободно је време читао своје књиге, или бисмо, уз сендвиче са ајваром и пресованом шунком, нас двојица причали о животу и о литератури, док је остатак војске играо баскет или одлазио у град.
Напричали смо се у тих шест месеци, пре него што је мене вратило на Ластово, а њега на Вис, толико да и не знам с киме сам се више наразговорио о ономе чиме ћу се, на крају крајева, у животу и бавити. У духовном смислу Драган Јањић био је мој блиски сродник, један од оних људи који разумеју што ти свака реч значи и пре него што је изговориш.
Након војске чули смо се још два-три пута, али како не знам разговарати телефоном, нисам се баш нешто ни трудио. Када је почео рат, и када би на радију споменули Требиње, увијек бих се Драгана сетио, да му људи нису учинили неко зло. Знао сам, а то није лако знати, да се он није прозлио.
Прошао је рат, а о њему и даље ни гласа. Онда се, крајем 1998, по српским и западним медијима прочуло за необичног калуђера из Високих Дечана, оца Саву, који је, успркос страшноме времену и усијаним главама, покушавао што лицем у лице, а што уз помоћ Интернета, људе дозвати памети, да не чине зло једни другима.
А још касније, када су се сва зла подогађала, загребачки је „Вјесник” објавио интервју са њим. Није било фотографије, али сам већ добро знао шта је и ко је мени отац Сава. Обично се сматра како се неки велики преврат и лом у човеку деси пре него што се замонаши или зареди.
Заиста, ништа монашко није било у Драгану Јањићу, док смо у Книну расправљали о животу и о поезији. Осим те сасвим изузетне доброте. У пролеће 1999. отац Сава је спасавао једне људе, да би већ након неколико месеци спасавао друге људе. Не зна се, заправо, колико их је спасао.
Као што се не зна ни колико их је, властитим примером, спасао да не постану злочинци. Могли су убијати и палити, а због њега, ето, нису.
У страшна времена сачувао је Дечане, својом их добротом чинећи Високима. Или је доброта, и онда у Книну, већ била његово монаштво.
Извор: Политика – Миленко Јерговић
