Отпочео је свеопшти терор младости. Човек који у педесетој остане без посла, тешко ће моћи да га пронађе на другом месту. Старци су напустили своје тешке зимске капуте и сада иду у обојеним надуваним јакнама, док су им на ногама разнобојне патике.
Нека буде забележено: живимо у времену терора младости и успешности. Бити стар постало је готово неучтиво, баш као и немати све зубе у глави.
А почело је то готово неприметно. Живели смо у свету четрдесетогодишњака када се појавила Франсоаз Саган са својим романом Добар дан, туго о осамнаестогодишњој јунакињи која је преокренула свет. Некако исто у то време појавио се и Џемс Дин који је помео у запећак све старије од двадесет, а за њим су дошли на ред „Битлси“, дугокосе бубе из Ливерпула, после којих више ништа није било исто.
Најпре се појавила такозвана мода за младе. До тада, млади су наслеђивали изношену одећу од старијих генерација; још увек ми је у сећању очев „преврнути“ громби капут. Ципеле су се добијале два пута годишње, у пролеће, летње, и у јесен, зимске.
И дан-данас када их купујем, то представља прави догађај за мене који сам склон трошењу новца без жаљења.
Ципеле су озбиљна инвестиција, траума из младости. Уз „моду за младе“ почела су да се отварају и места у која седи не залазе. Дискотеке су замениле сироте старинске игранке суботом увече, кафићи бирцузе с ћошка, а бутици посивеле продавнице одеће у чијим су излозима муве цркавале од досаде.
Отпочео је свеопшти терор младости. Човек који у педесетој остане без посла, тешко ће моћи да га пронађе на другом месту. За младе раде филмске компаније и дискографске куће, о њима се брину тимови психолога и социолога, читав свет окренут је према њима баш као према размаженој деци која неће да једу друкчије него кад се хране у лифту.
За разлику од времена када се за столом у кући најпре сипало у дедин тањир, данас је и та привилегија припала младима.
Ево исхода наше старе побуне против грађанског друштва! Припадам, наиме, поколењу одраслом у сивим временима тегет и браон одела с уредно свезаним краватама. Ми, тадашњи бунтовници без разлога, презирали смо из дубине душе места у Београду на која се није могло ући без кравате, сматрајући то чистом малограђанштином.
Данас у овом граду, као крајњи резултат наших побуна, не постоји ниједно место за које је потребно имати кравату да би се ушло у њега.
И по најотменијим клубовима седе дрипци у тренеркама ултравиолетних боја и с набуџеним патикама за које би био потребан оружани лист. Живимо у свету без формалности. Тако нам и треба!
Занимљиво, данас као да све постоји у исто време; немогуће је дефинисати стил епохе. На улицама постоје истовремено и веома кратке мини сукње и оне готово до земље; веома уске панталоне, тако рећи „фрулице“, и „звонцаре“ широких лепршавих ногавица, рамена сакоа су истовремено и широка и веома уска, баш као и ревери на њима, а о броју дугмића и да се не говори.
Старци су напустили своје тешке зимске капуте и сада иду у обојеним надуваним јакнама, док су им на ногама разнобојне патике. Живимо у добу свеопште демократизације моде и начина одевања.
Момо Капор
