БИЛЕЋА – Прије 31 годину породица Мићуновић из Билеће добила је кћерку Наташу. Дјевојчица је безбрижно расла окружена пажњом и љубављу своје породице, као весело и живахно дијете. Међутим, да живот има другачије планове за њих и њихову кћерку, Мићуновићи су схватили у другој години Наташиног живота, када су посумњали да Наташа има проблема са слухом и говором.
“Када ми је било двије године, родитељи су примијетили да имам проблема са слухом. Одвели су ме у код љекара у Београд, послије смо ишли и у Швајцарску, али љекари су само потврдили да сам глувонијема”, почиње Наташа своју причу за “Моју Херцеговину”.
Та чињеница за Наташине родитеље је била велики ударац на који их ништа није могло припремити. Од тог тренутка, њихов живот је добио сасвим нову димензију. Љекари у Швајцарској су савјетовали родитељима да Наташу врате кући, како би одрастала у свом окружењу, међу људима који говоре њен језик, и тако олакшала себи свакодневницу.
Иако се у малој средини попут Билеће брзо сазнало за Наташу, њена породица је у потпуности прихватила као себи равну и ниједног тренутка нису дозволили да се осјети другачијом од осталих, а камоли мање вриједном. Та њихова заједничка љубав и подршка, коју су јој несебично пружали, пренијела се и на ближу околину, па су и комшије, родбина и пријатељи брзо прихватили Наташу и научили да комуницирају са њом.
“У кући гдје живим, цијели комшилук је навикао на мене. Све другарице са којима сам се дружила почеле су да уче да причају са мном. Играле смо се и дружиле, ниједна ме није избјегавала, било је супер. Када бих ишла у продавницу, показивала бих прстом. Објаснила бих да сам глувонијема и тражила бих оно што ми треба”, објашњава Наташа.
Ипак, будући да у Билећи није могла да се образује због недостатка специјализованих установа за глувонијеме, Наташа је са седам година морала да напусти породични дом и оде у Котор, гдје је била најближа школа за особе попут ње.
“Са седам година сам отишла у Котор. У почетку ми је било тешко. Нисам знала никога. Тешко је било учити да читам и пишем, а истовремено учити језик за глувонијеме. Али, полако сам се уклопила. Испочетка сам мислила да нећу моћи, мрзило ме да учим, али родитељи су ме тјерали ‘мораш остати’, ‘мораш учити’. Било је тешко, без мајке и оца, без друштва. Како сам расла, постало је лакше”, присјећа се Наташа.
Док је Наташа похађала основну школу, било је вријеме рата у БиХ, па су родитељи могли да је посјећују сваког другог викенда. Ипак, колико год јој недостајала породица, Наташа је успјела да се постепено навикне на живот одвојен од куће. Стекла је свој круг пријатеља и живот је текао уобичајеном рутином. Завршила је средњу кројачку школу и запослила се као кројачица. Тај посао је радила четири године. Ипак, временом јој је постао напоран, па је одлучила да га напусти и врати се у Билећу.
“Након доласка из Котора, код куће сам била годину дана. За то вријеме сам положила возачки испит. Међутим, пошто у Билећи нисам имала друштво, отац ми је предложио да се вратим у Котор. Тако сам и учинила. Али након што сам неколико мјесеци провела тамо, схватила сам да то више није то. Била сам у сталном контакту са другарицама из школе, које су биле у Подгорици. Оне су ми причале да им је тамо веома лијепо, да постоји један клуб глувонијемих, гдје се они друже. Тако сам одлучила да одем код њих. Тамо ми се допало и одлучила сам да останем”, прича Наташа.
Каже да је Подгорица град у коме се она осјећа јако пријатно, град у коме је стекла бројне пријатеље, пронашла посао. У односу на Котор, Подгорица пружа више могућности особама попут ње.
“Подгорица је велики град у коме постоји много глувонијемих. Котор је много другачији. Подгорица ми се много више допала. Тамо имам доста друштва. Клуб нам је фин, тамо имам и дечка, тако да је мени тамо супер”, истиче Наташа.
За разлику од Билеће, у којој није имала друштво са којим би проводила слободно вријеме, њен друштвени живот у Подгорици је врло богат и занимљив.
“У нашем клубу нам је супер. Често играмо пикадо и шах, путујемо на такмичења у Београд, на Златибор. Клубови глувонијемих се састају, па се онда доста путује. У односу на Билећу, велика је разлика. Овдје је мало људи који су глувонијеми, немам друштво, ни клуб. У Подгорици живим сама у стану. Излазим са другарицама, имам све”, задовољно каже Наташа.
Колико је подршка и љубав породице важна за одрастање сваког човјека, а поготову личности са урођеним инвалидитетом, показало се и у Наташином примјеру. Кад се осврне иза себе, Наташа каже да је задовољна оним што је постигла у животу, али признаје да су за то највише заслужни њени родитељи.
“Родитељи су се борили да ја завршим школу, да пронађем посао. Тјерали су ме да идем од куће, да не бих била сама, јер код куће нисам имала шта да радим. Захваљујући њима сам положила и возачки. Све имам као и остали”, каже Наташа.
У току живота прошла је кроз разне ситуације, било је и лијепих и оних мање лијепих, али Наташа никада на то што је глувонијема није гледала као на лични недостатак, нити је допустила да је то одреди као личност. Ова храбра дјевојка схватила је да све полази од ње, те чврсто одлучила да живи један лијеп и испуњен живот, што јој је итекако пошло за руком.
Извор: Моја Херцеговина
