Нашем народу, који је једва саставио двије или три генерације елементарно полу писмених предака, све редом, сиромашних и полугладних кметова, лијепо је чути да су, иако о свом поријеклу не знају готово ништа даље од 200-250 година, потомци некога славнога народа из праисторије, који је дао на стотине јунака. Ми као народ нисмо просвјећени. Наш образовни систем је слаб, још измучени ратовима, немаштином, психички обољели од будалаштина које нас бомбардују са медија, лак смо плијен оних центара моћи који нас покушавају денацификовати.
Које године је то било, не могу се тачно сјетити. Негдје почетком вијека. У Љубињу, у библиотеци, предавање о поријеклу српских породица, држао један осебујан лик. Један од врлих ученика и апостола српског аутохтоно историјског пророка Јована Деретића, човјека коме се није свиђала историја властитога народа па му је он просто и једноставно измислио нову.
Окупило се доста свијета. Неки га са занимањем слушали, неки му се смијали, а неки били ту јер су морали по задатку, па том скупу присуствовали само форме ради. Тврдио је он, како сам га ја схватио, да су сви Срби поријеклом негђе из Загорја, што ће рећи из околине Калиновика.
Тврдио је и да нам је неко лажирао историју, највјероватније негдје у подрумима Ватикана и по бечко-берлинским дворовима, гдје још и данас оргијају духови које Гаврилов “аутоматик” није све егзорцирао и који још сањају снове о германским империјама које се протежу далеко на исток.
Право да вам кажем, није ми изгледао баш нормалан. Имао је попут осталих аутохтониста чудне фацијалне експресије, које су просто вапиле за неким видом психо терапије, или је можда то била посљедица његовог слијепог вјеровања у оно што нам је причао.
Продавао је, по доста скупој цијени и неке своје дебеле књижурине, за које је тврдио да су написане “згуснутим мисаоним стилом”. На питање о историјским изворима за своје изнесене ставове одговарао је да их има, али да неће да их открива како их не би уништили и дискредитовали историчари бечко-берлинске школе.
Стигао је и да се посвађа са једним старијим господином, комунистичких идеолошких убјеђења, јер је нешто и комунисте нападао.
На том урнебесном догођају сједио сам са мојим пријатељем који се презива Турањанин. Ми смо му се највише смијали, и често нам је било непријатно због тога, јер је овај у нас због тога стано погледивао.
Када је почео да говори о поријеклу љубињских породица, као за инат прво је поменуо Турањане и рекао да према његовим поузданим сазнањима они потичу од кнеза Мирослава, некадашњег владара Хума, по чијој наруџби је написано знаменито Мирослављево Јеванђеље.
Мој се пријатељ иронично смјешкао, глумећи да ме гледа са неке висине. То је трајало само тренутак, јер се уважени предавач дотакао и мојих Ликића и устврдио, пазите сад, да од нас потичу славни Немањићи. Е тада сам се ја иронично смјешкао, гледајући пријатеља са висине.
Шапутали смо да су се, изгледа, због предања о сродству а не због тога да се узимамо “међу се”, наши пра пра прађедови, прије неких 250-300 година, колико сежу у даљину наша породична предања, скумили.
Међутим, прошло је десетак година, овај пријатељ и ја се у склопу српског ДНК пројекта тестирали, те установили да од нашег сродства нема ништа, а Бога ми тешко да ће ишта бити и од нашег поријекла од светородне династије. Али у свему томе најурнебесније је било што се тестирао и тај предавач који нам је скренуо пажњу на наше славно поријекло. Он је тада тврдио да потиче од јуначких Церовића. Ваљда му импоновало да буде сродник сенатора и војводе Новице што намјести погибију силном Смаил-аги Ченгићу.
Међутим, од тога не би ништа. Церовићи и њима сродни дробњачки родови припадаше неком скандинавском викиншком хаплотипу, залуталом у дурмиторске врлети, некада када се Нормани искрцаше на обале Албаније, а овај скрибоман, тако да га назовем, доби неки егзотичан резултат. И тако, човјек који је труд уложио да сазна поријекло других породица, промаши поријекло сопствене.
Могу мислити, како му је тешко било. И вјероватно, попут свих правих аутохтониста, одбаци чињенице и оптужи извјесну београдску лаборатаорију да су се у редове њихових биолога и генетичара инфилтрирали припадници бечко-берлинске историјске школе и агенти Ватикана, те лажирали његов узорак.
Умало заборавих да напоменем, после тог давнашњег предавања, у неком од љубињских кафића, сједили смо са једним нашим добро обавјештеним другаром, који се предавача сјећао још из сарајевских студентских домова. Исприча нам тада другар да се пред њим није свашта говорило јер су кружиле приче да је своје уши ставио у “службу”.
Е управо клица оног што се дешава данас са овом повампиреном аутохтонистичком епидемијом нових и урнебесних тумачења историје вјероватно се и заметла у тајним подрумима ко зна којих тајних служби, јер како друкчије објаснити да се, на тако један софистициран и добро организован начин, таквим тумачењима удара на саме темеље модерне српске нације.
Да се не лажемо. Ми као народ нисмо просвјећени. Наш образовни систем је слаб, још измучени ратовима, немаштином, психички обољели од будалаштина које нас бомбардују са медија, лак смо плијен оних центара моћи који нас покушавају денацификовати. А како је то најлакше учинити? Па рушећи оно што нас чини модерном нацијом, а то је Српска Православна Црква и средњевијековна династија Немањића, који су били катализатори српске националне револуције и обнове државности у 19. вијеку.
На који начин? Па тако што је свештенство и клир сачувало његујући култ Немањића сјећање на неку стару државу, па је на њеним порушеним темељима никла нова. И управо аутохтонисти у своме ђелању оптужују Немањиће да су свргли за туђи рачун неке имагинарне српске цареве који су владали већим ђелом свијета, а све уз помоћ српско јудејске православне цркве која је затрла стару српску вјеру.
Нашем народу, који је једва саставио двије или три генерације елементарно полу писмених предака, све редом, сиромашних и полугладних кметова, лијепо је чути да су, иако о свом поријеклу не знају готово ништа даље од 200-250 година, потомци некога славнога народа из праисторије, који је дао на стотине јунака. Иако већина поборника аутохтонистичке теорије једноставно не зна рачунати вријеме, не зна најважније догађаје националне историје, они узимају себи за право да метанишу о скривеној и забрањеној српској историји.
Не знају ни пет или шест властитих предака уназад, а знају да су се на Термопилима борили њихови преци, и да је стотине Деретића, Денда, Ликића… марширало у римским легијама од Јудеја до Хадријановог зида. Кад их питаш да наброје Немањиће, што би требало да буде елементарни дио општег образовања, они одмахну руком и поставе ти питање “А шта је било прије?”.
Када им подастреш историјске, лингвистичке па и генетске доказе у прилог истинитости словенских сеоба у 6. или 7. вијеку, они ће вас оптужити да сте амерички агент, јер, иако обавезно сељачког поријекла, њима је некако сељачки да буду потомци нецивилизованих варвара пристиглих однекуд иза Карпата. Они ће вам казати да је Сеоба Словена био технички немогућ подухват, а тврдиће да су много дужом и опаснијом рутом на исти начин са Кавказа у 11. вијеку пристигли Албанци.
Засипаће вас мантром да у Русији ђеца у школи уче да су Руси дошли са Балкана, иако је то будалаштина и ноторна лаж. Сваки покушај сувисле расправе, на основу чињеница са њима је немогућ. Зато са њима и не треба расправљати, јер ће вас својом засљепљеношћу спустит на свој ниво непросвијећене свијести и ту, на домаћем терену, декласирати вас. Њих треба игнорисати или се са њима спрдати, а сву енергију уложити у образовање будућих генерација.
Још нешто карактеристично има у вези аутохтониста – они нису само српски феномен. То се слободно може назвати једним општим балканским лудилом. Код Срба је још ситуација и добра, ту се ти паразити нису увукли у званичне образовне инситуције. Истина, у наше институције увукла се исто тако опасна другосрбијанска клика, али то је друга прича.
Код других народа они су мејнстрим правац. Аутохтонисти постоје међу свим балканским народима и уједињени су чврчће него иједна Југославија, у убјеђености да им је неко лажирао историју. Њихови ставови готово су исти, чак се међусобно још и добро слажу.
У посљедње вријеме медијску пажњу добио је неки Горан Шарић, извјесни католички теолог и научник, чији ниједан научни рад није доступан јавности и који, као Хрват, Србима објашњава да су народ небески и најстарији. Бојим се да ми та његова објашњења личе на синдром скуване жабе и да нам својом причом о аутохтоности, са посебним освртом на хаплогрупу И2а, хоће на концу да прода стару причу Анте Старчевића о Србима као Хрватима.
Шарић се посебно окомио на Друштво српских родословаца „Порекло” и њихов Српски ДНК пројекат, који се сматра у научним круговима за један од најбољих таквих пројеката у Европи. Зашто му је „Порекло” циљ сталних напада? Зато што је успјело оборити многе антисрпске историјске нормативе, рецимо онај о влашком поријеклу Срба које је србизовала Српска Православна Црква.
Такође, разбијен је мит о хрватском поријеклу Војислава Шешеља, јер су генетски резултати показали да су у Попово Поље војводини преци стигли из Никшића. Такође, оборена је шиптарска теорија о поријеклу Карађорђевића који су испали носиоци хаплогрупе И2а. На Албанском ДНК пројекту, они ријетки Албанци који испадну носиоци ове хаплогрупе, не желе да им име буде јавно објављено у Пројекту јер сматрају да је та хаплогрупа српска.
Залуд сва постигнућа Друштва „Порекло”, залуд што су се потрудили и тешком муком сакупили средстава за бесплатно тестирање скоро 500 херцеговачких Срба, и у Херцеговини ће се наћи оних који ће се придружити нападима на ово Друштво и бесловесно лутати беспућима аутохтонистичких имагинарних теорија и пијано понављати мантре типа: Нема стреса, нема бијеса, ми смо народ, са небеса
Раде Ликић – Моја Херцеговина
