Првих дана мог боравка у Билећи мештани, млади и стари, су данима запоседали жичану ограду гарнизона да би видели Шекија. Многи нису веровали да сам то ја. Вероватно сам им изгледао неугледнији од оног свемоћног Драгослава Шекуларца чију су фигуру и лик формирали слушајући преносе Звездиних утакмица на радију
„Отворим позив и видим: Школа резервних официра у Билећи. Елитна установа ЈНА, јединица у коју су, углавном, ишли школованији и бољи омладинци. Углавном млади комунисти.
Одмах одјурим у Звезду и испричам шта се догодило. Не могу да верују, мисле Шеки измишља. Знају моју склоност за зајебанцију и у најтежим приликама. Извадим позив из џепа и наредим им да ми припреме богат опроштај. Сви у чуду кренуше да ми честитају, да ме љубе…
У Билећу, градић у херцеговачком камењару, стигао сам у врло тешком психичком стању. Не зато што сам се плашио војничких обавеза, него због чињенице да је мој живот одједном добио неочекивани ток, за шта уопште нисам био припремљен. Муњевити след лепих и ружних догађаја одиграо се у свега стотинак дана. Пре тога сам уживао само у фудбалу и животу, а тада су по глави почеле да ми се мотају, углавном, тешке мисли, јер сам схватио да ми је, можда, угрожена каријера…
Нико није могао да каже какав ће бити Драгослав Шекуларац кад буде изашао из војничког шињела. Знало се да фудбалери „попусте“ док су у војсци и да им, по повратку на терен, треба време за враћање у ранију форму. Али, служење војног рока је тада била обавеза за све здраве младиће, у чему није било попуста ни за врхунске спортисте.
Шта да кажем о свом војевању? Прво, град и околина су деловали доста депресивно за младића, попут мене, који је живео у Београду, а, осим тога, већ видео и добар део света, обишао многе блиставе метрополе на више континената. Олакшавајућа околност ми је била наклоност локалног становништва војсци.
Билећа је, пре и после Другог светског рата, била позната по затвору, и то за најтеже политичке затворенике. Дуго после ослобођења тамо су, иза решетака, држани информбировци, они што су, како се говорило, волели Стаљина, а које је Титов режим прогласио најгорим злочинцима и највећим непријатељима народа и државе. Онда је створен велики војни комплекс у који је смештена Школа резервних официра, један од елитних „погона“ тадашње ЈНА.
Не знам колико нас је тачно било у огромном гарнизону, али би недељом, кад војници добију слободно поподне, изгледало да је у граду више војника него цивила, мештана. Места за релаксацију биле су неколике кафане и посластичарнице, које је војска стално „држала под окупацијом“, као и локални биоскоп, за који се тешко добијала карта, јер је заинтересованих било много.
Билећа је имала нижеразредни фудбалски клуб „Херцеговац“ па сам, понекад, ишао на њихове утакмице. Ретко на тренинге, јер ту привилегију нисам имао до пред скидање униформе. Нисам уживао ни било какве друге олакшице и привилегије иако сам, као велика фудбалска звезда, био најпознатији човек не само у касарни, него и у граду.
Шекуларац војник, у униформи, успео је да у херцеговачку “недођију” доведе чак и Црвену звезду.
“Први пут у историји тих крајева долази тако велики клуб као што је Црвена звезда. И он се тада са овима из Звезде клади да ће за Питомац постићи гол. И притом – да се ту не важи гол из пенала. Током утакмице судија стварно досуди пенал за Питомац. Ови из Звезде мирни, брига их ако га Шеки да из пенала.
Али он не узме лопту да пуца, него направи договор са саиграчем да овај изведе и да му онако на кварно гурне лопту напред. Залеће се тај да изведе пенал, ови из Звезде се опустили, и док су укапирали шта се дешава, Шеки је већ притрчао на изведену лопту и дао гол. Сећам се да је бранио голман Ћосић и сећам се да је потпуно полудео што су тако намагарчени.
Касније ће тај потез са пенала прославити Јохан Кројф и цео свет ће га памтити по славном Холанђанину. А Шеки је то урадио у Билећи, својој Звезди, још 1963. године. Какав је то мангуп био”…
Херцеговац против Гарнизона ЈНА
На градском стадиону у Билећи у прољеће 1963. године одиграна је пријатељска фудбалска утакмица између Гарнизона ЈНА из Билеће и Херцеговца. Војна екипа предвођена Шекуларцем, као и Џидићем, Алексићем и Дуванџићем, заслужено је побједила резултатом 3:2 (2:1).
Пред 2.500 гледалаца голове су постигли Шекуларац, Алексић и Џидић за Гарнизон, а Рајковић и Самарџић за Херцеговац. Долазак Шекија је допринио популаризацији фудбала у Билећи.
Првих дана мог боравка у Билећи мештани, млади и стари, су данима запоседали жичану ограду гарнизона да би видели Шекија. Многи, при томе, нису веровали да сам то ја. Вероватно сам им изгледао неугледнији од оног свемоћног Драгослава Шекуларца чију су фигуру и лик формирали слушајући преносе Звездиних утакмица на радију.
Драгослав Шекуларац нигде није могао без пратње. И младо и старо из Билеће било му је уз скуте где год би кренуо. И тако годину дана. Било је, разуме се, акција и ван терена.
“Изузетно је волео да игра преферанс. И исто се понашао као у фудбалу. Преферанс је играо исто као покер. Он има четири штиха у руци и нико не зна да ли блефира или стварно има. Неко удари контру, а он као из топа – реконтра. То је обожавао. Зато су се људи плашили да играју са њим преферанс. Играо га је непредвидиво, као и фудбал“.
Школа резервних официра имала је свој клуб Питомац, објаснио нам је мајор Вучинић. Шеки је у оквиру њега формирао тим. Његов допринос фудбалу у Билећи и читавој Херцеговини уопште био је огроман.
„Из љубави према њему фудбал се све више играо. Задужио је овај крај. Играјући за Питомац, нажалост, доживео је и прву озбиљну повреду у каријери која ће га и касније пратити. Колено…”.
(Из књиге „Ја Шеки – Драгослав Шекуларац“ Јова Вуковића)
Извор: Радио Требиње – Моцарт спорт
