Пролазим кроз пределе о којима сам слушао од детињства: Требиње, Моско, Љубомир, Брани До… Најзад, усред камењара пронађох прадедовску кућу. Испред ње, орах – породично стабло. У кухињи, гусле и пушка. На пећи лонац пун слатког купуса и овчетине.
Дође тако један дан у животу, једно вече, један час, кад човек изненада помисли на своје претке и стару постојбину. Досади му, ваљда, да буде само лист који случајни ветрови носе тамо-амо: пожели да пронађе корен коме припада и да, уместо на ничији асфалт, испод кога леже цеви и жице, стане ногом на земљу за коју може мирно рећи: ту смо од памтивека, моји су одавде – то је наше!
Нико није заувек поштеђен од тог лудила. Када зађу у неке године, многи, иначе сабрани и наоко разумни људи, почињу да траже корење, да цртају породична стабла. „У Холивуду“, рекао је Френк Синатра, „свако ко зна презиме свог оца смара се аристократом!“.
Сретао сам људе по Америци који су имали све, али им то ни издалека није било довољно. Хтели су порекло. Путовали су чак у Централну Афику да га пронађу, куповал у Лихтенштајну и Монаку племићке титуле, да се утеше што га немају.
За разлику од њих, немам ништа, али бар имам солидне претке. Идем да их посетим. Биће им сигурно драго да ме виде. Хоћу прецима! Идем у прадедовску кућу, у село Мириловиће испод планине Видуше, о коју су се лупали савезнички авиони јер није уцртана на картама…
Срце ми удара као лудо док се возим према плавичастим брдима у даљини . Што даље од лосиона за негу коже! У Херцеговину! Мали смо народ, али смо добро распоређени. Има нас свуда. Херцеговина није могла да исхрани све Херцеговце, па их је послала у свет. Нико се није тамо изгубио. Кад год се сретнемо, очи нам се некако зацакле и засузе чим изговоримо своја презимена. То је због тога што смо много патили, па нам драго што смо ипак живи, да нас још има.
Пролазим кроз пределе о којима сам слушао од детињства: Требиње, Моско Љубомир, Брани До: ево воденице, ево караула, нанизаног дувана, ево змија, ево забрађених старица, рушевина зараслих у траву…
Најзад, усред камењара пронађох прадедовску кућу. Испред ње, орах – породично стабло. У кухињи, гусле и пушка. На пећи лонац пун слатког купуса и овчетине. Љубимо се, како је то ред, по три пута. Цмок. Цмок. Цмок.
Ма јеси ли то ти? Јесам. Ево ме! Жене стоје и служе. Како сам смешан у овим белим патикама, окруженим опанцима од опуте!
Седимо по камењу и савијамо кратке, тупе цигаре. У овом селу нема ни воде, ни струје, ни новина: ничег нема доли времена за размишљање.
Зато одмах причамо о политици. Хоће ли Вијетнам ударити на Тајланд? Шта ће урадити Кинези, а шта Кампућијци?
– А шта на то каже Турска? – пита један ђед. – Не бих ја ту правио рачун без Инглиза…
Како да му објасним да Турска већ одавно није важна. Неће ми веровати. Седимо и ћутимо, а сумрак лагано клизи низ Видушу, зараслу у бодљикаво жбуње које нема ко да брсти, јер су црне херцеговачке козе већ одавно забрањене. И огњишта су забрањена: она изнад којих је сушено месо.
Кроз шикару се провлаче вуци, улеглих слабина, олињале длаке: спуштају се на језеро хидроцентрале да пију воду, јер је у планини суша. Јуче су заклали три овце и једно ждребе. Дошао сам да упознам претке, а ево, немамо шта једни другима да кажемо. Нити ја могу помоћи њима, нити они мени. Прескачући векове, прескочили смо сами себе.
– Какав смо народ? – питам старог Тому.
– Не дамо се! – одговара.
У оваквим селима, значи, све започиње. Дубоко под посном, црвеном земљом, наше корење – бркати Радани, Радовани, Луке, Јакови, а на врховим стабала: стјуарди боеинга 707, професори, диск-џокеји, министри, песници, блазирани типови…
Момо Капор – (СКИТАМ И ПРИЧАМ)
