Пошто партизане третира као Титове анђеле, а четнике као злочинце и издајице, нека Бошко Јакшић наведе колико су ти партизани ликвидарали окупаторских војника, а колико Срба? Шта раде партизанске јединице из Србије у Херцеговини у јуну 1942? Можда нису имали потребе да се боре против Немаца у Србији, него су дошли да се боре против херцеговачких Срба? Можда је и дизање устанка против усташа недопустив злочин? Нису Херцеговци заборавили јаме и „пасја гробља “ у Црној Гори. Посебно су им у сећању партизански злочини, названи немуштим изразом „лева скретања“.
Скоро две деценије, на многим телевизијама и разним новинама, слушамо и читамо идеолошке и углавном политикантско – пропагандне лекције новинара у пензији Бошка Јакшића. Лако је уочити да у већини његових текстова доминира антисрпски приступ, потпуно усклађен са западном пропагандом, оличеној у изјави, уствари императиву високог америчког званичника, по коме Србин, никада и нигде у западним медијима, не сме бити жртва, него увек и само – злочинац!
Овакав став доживео је своју пуну примену за време последњег рата у Хрватској и БиХ, као и током „ хуманитарне интервенције “ НАТО разарања Србије. Он је, у разним варијацијама, актуелан и данас, пре свега на Западу, као и нашем окружењу, али и у Србији код појединаца и појединих организација има комотан и високо профитабилан статус.
Овакве асоцијације су скоро неизбежне када се прочита текст – Чича из Билеће, објављен 07.06.2019 у Политици ( рубрика Погледи) из пера Б. Јакшића.
Сам наслов зрачи цинизмом и презиром према генералу Дражи Михаиловићу, а после њега следе, од овог аутора сасви очекиване идеолошке лекције о много чему, о историји, о национализму, пре свега о српском, о ратовима, о партизанима као анђелима и четницима као сотонама, о идеологији итд. Његове лекције не смеју бити сумњиве, он не промишља своје тврдње, он једноставно арбитрира и своје судове пласира као последњу реч истине и знања.
После оваквог текста и Јакшићевих теза и аксиома у њему, читалац се мора запитати откуд право председнику Републике Српске да износи своје ставове, које није одобрио Бошко Јакшић? Заиста је за сваку осуду Виши суд у Београду који је рехабилитовао Дражу Михаиловића, а један Бошко Јакшић не прихвата ту одлуку. Бошку је све дозвољено.
ИДЕОЛОШКЕ МАГЛЕ СУ СЛУШКИЊЕ ПРОПАГАНДЕ
Најпогубнији закључак који намеће текст Б. Јакшића је да је поносни и честити народ Билеће, односно Херцеговине, у најмању руку мрачан, реакциoнаран и не зна ништа, пошто дозвољава и жели да се подигне споменик српском генералу Дражи Михаиловићу. А при том, што је недопустиво, нису тражили дозволу од Бошка Јакшића! То је, заиста, „скретање са Титовог пута “ који, како се деценијама тврдило, „ нема алтернативу “!
Бошко је, без сумње искусан, образован и способан новинар високе писмености, што је данас, нажалост, све ређи случај. Али све се то губи пред идеолошко – пропагандним тенденцијама од које и наручилац и аутор вероватно имају корист.
При томе се лако жртвује истина, а нужно промишљање стварности дође као сувишно оптерећивање. Чињенице могу бити једино у служби истине, а идеолошке магле су само слушкиња пропаганде, што доказује и текст – Чича из Билеће .
Пошто Бошко Јакшић потпуно игнорише трагичну стварност Херцеговине, дакле и Билеће, да видимо шта је то дубоко утемељено у колективно памћење српског народа тог краја из времена Другог светског рата.
ТРАГИЧНИ ТРАГОВИ ПАРТИЗАНСКИХ ОДРЕДА
Пошто партизане третира као Титове анђеле, а четнике као злочинце и издајице, нека Бошко Јакшић наведе колико су ти партизани ликвидарали окупаторских војника, а колико Срба? Шта ради Врховни штаб у пећини у Дрвару и како се то слободно шетају кроз НДХ? Шта раде партизанске јединице из Србије у Херцеговини у јуну 1942?
Шта ће тамо Краљевачки батаљон под командом Павла Јакшића, касније генерала и познатог стрчњака техничких наука? Шта ће тамо Ужички батаљони, под командом Миодрага Миловановића Лунета и Николе Љубичића, касније омиљеног Титовог генерала? Можда нису имали потребе да се боре против Немаца у Србији, него су дошли да се боре против херцеговачких Срба?
Или их је народ из Србије протерао? Против кога су се два дана тако жестоко борили и нападали Гат, важну стратешку коту за одбрану српских села од усташа из злогласне Фазлагића куле. Ти Титови одреди из Србије борили су се дакле, против Срба, односно четничких бораца, који су се борили против усташа и Немаца! Само на Гату за два дана погинуло је седамдесет седам младића из Србије и приближно толико српских устаника, уз велики број рањених. Зашто ? Ту је погинула и Анђа Ранковић. Шта ће она ту? Шта ће у Херцеговини Петар Драпшин из села Турије код Србобрана?
Од похода поменутих партизанских одреда из Србије остали су трагични трагови, многобројне српске жртве и опустошена српска места Херцеговине, попут устаничког, спаљеног и разореног села Казанаца, из кога је свештеник Радојица Перишић први, још шестог јуна 41. подигао Србе на устанак и борбу против усташа.
Можда је и дизање устанка против усташа, по логици Бошка Јакшића, недопустив злочин? Нису Херцеговци заборавили јаме и „ пасја гробља “ у суседној Црној Гори. Посебно су им у сећању партизански злочини, названи немуштим изразом „ лева скретања “, као друга фаза „ класне борбе “ против такозваних кулака, а све по Брозовој наредби. Откуд, кулаци, дакле велепоседници, у сиромашној Херцеговини!? И на крају да наведемо, не ширећи бескрајни „инвентар тужних ствари“ највећи партизански злочин извршен непосредно после завршетка рата.
На малом простору у пределу Калиновика, Зеленгоре, Миљевине и у понорима реке Бистрице, где су партизани за пар недеља, ликвидирали преко петнаест хиљада младих четника из Србије, углавном из Смедерева, Ваљева, Чачка и Ужица, можда и Краљева, који су се враћали кући. Рат је био завршен.
Млади четници су се на превару предали и положили оружје. Пресвучене усташе у партизане који месец пре тога, шеснаесте муслиманско партизанске ( усташке ) бригаде није спречавала никаква морална етика да их масовно ликвидирају над јамама, литицама, понорима и другим сломивратима. За ове голобраде младиће важила је само команда ,, рафална паљба “, без икаквог суда.
Ко је накнадно проговорио реч о овом злочину био је стрељан. Нека Бошко Јакшић наведе неки сличан четнички масовни злочин почињен у било које време! Да сада не говоримо о Сремском фронту и Голом отоку.
ШТА СВЈЕДОЧИ РИЈЕКА ДРИНА
Можда партизанска недела може правдати обавезујућим Споразумом са Немцима, против четника и Савезника, који су по Титовом налогу потписали Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас, возикајући се слободно по Независној држави Хрватској?
За то време Титови партизани су играли фудбал са Немцима у Београду и Чачку (ваљда је Бошко Јакшић видео те фотографије), чекајући директиве из Коминтерне!
Врхунац цинизма Бошка Јакшића је што реку Дрину означава као муслиманску „Плаву гробницу“, вређајући српске жртве из Првог и Другог светског рата.
Тачно је да је Дрина у оба рата носила многе жртве, па и муслиманске, али су Срби били убедљиво најбројније жртве у њеним таласима. О томе говоре речи песме ,, Дрино водо “. Заборавио је Бошко Францетићеву офанзиву Црне легије на Дрину.
На крају, ко то Бошку Јакшићу изброји 100 000 муслиманских жртава од стране четника, где то нађе и прочита!? Нажалост, истина за овог новинара није и врховни императив. Без обзира на његове занатске вештине, овакво лекцијашко новинарство може изазивати само огорчење код упућених читалаца.
СПОМЕНИК ЧИЧИ БИЋЕ И У БЕОГРАДУ
Господине Јакшићу, генерал Драгољуб Михаиловић је часни и честити српски херој који је подигао устанак против нациста и стао уз свој народ и биће запамћен као велика морална громада и српска легенда, која је отишла у смрт без гроба. Уверен сам да једног дана, када се мало опаметимо можеш очекивати његов монументални споменик у граду Београду.
Светозар Црногорац, председник Завичајног удружења Гачана у Београду
