Многи су чули за причу како је један знаменити Херцеговац Сава Владиславић одређивао границе руског царства али мало њих зна да је један други Србин из Херцеговине основао руску морнарицу у Црноме мору. Марко Војиновић, један од најзнаменитијих официра у историји руске морнарице и утемељивач чувене Црноморске флоте, потомак је славне средовековне племићке породице Војиновића који су били господари Требиња и околине.
Марко је за своје заслуге добио велико имање на Криму, на које су имали право само Војиновићи православне вјере. И дан данас се дио обале код Севастопља зове његовим именом. Бројни потомци Војиновића данас живе у Русији.
Рођен је 1750. године у требињској властеоској породици Војиновић у Херцег Новом, Марко ће касније у служби код царице Катарине Велике дати огроман допринос у борби Русије са Турском, где је учествовао у највећим поморским биткама тог времена – опсади Бејрута, руској колонизацији обала Каспијског језера…
Био је војни педагог и капетан личног брода царице Катарине.
Војиновић је у руску службу ступио као двадесетогодишњак, када је 1770. године допутовао у Санкт Петербург. У то вријеме се на територији Украјине, Молдавије, на Црном и Средоземном мору водио руско-турски рат. Руској морнарици је био потребан већи број професионалних помораца. Управо у то вријеме се за пловидбу у Средоземно море припремала руска ескадра, а као члан посаде на броду „Свети Георгије Победоносац“ нашао се и Марко Војиновић. Њему је годину дана касније повјерена команда над бродом „Ауза“.
Млади Војиновић је био тако успјешан заповједник да је, како биљежи руски историчар Александар Соколов, привукао пажњу не само својих непосредних надређених, него и саме Катарине Велике. Он је у једној поморској бици за кратко вријеме заробио 20-ак турских бродова са товарима хране, дувана и артиљеријске муниције.
Војиновић је зато убрзо био унапријеђен и уз виши чин повјерена му је команда над фрегатом „Слава“, са којом је однио велики број побједа. Између осталог, освојио је тврђаву Митилена на острву Лезбос.
Већ 1772. учествовао је у највећим поморским биткама, као што је битка у Патраском заливу, у којој је уништена читава турска ескадра. Ескадра адмирала Спиридова, у којој је био и Марко Војиновић, 1773. је кренула ка обалама данашње Сирије и Либана, где је избио устанак против Турака. Војиновић је учествовао у опсади Бејрута, који су Турци након тога напустили и предали га Друзима.
Када је рат завршен, Војиновић је био унапријеђен у чин капетан-лајтнанта, а неколико година касније, пошто се вратио са Средоземног мора на Балтик, доживио је изузетну почаст: именован је за заповједника личног брода Катарине Велике „Срећа“, на којем је пловио до 1780. Исте године је постављен за заповједника Каспијске флотиле и према наредби руског генерал-фелдмаршала кнеза Потемкина започео је оснивање руске колоније на персијској обали Каспијског језера.
Живот Марка Војиновића ипак су највише обиљежили и прославили догађаји из 1783. Царица Катарина је тада потписала указ којим је основана Црноморска флота, након чега је започела изградња бродова у граду Херсону. Војиновић је именован за команданта херсонске луке и повјерена му изградња брода „Слава Катарине“. Од 1786. био је на челу севастопољске ескадре Црноморске флоте.
Наредне године започео је нови рат између Русије и Отоманског царства, који је трајао од 1787. до 1791. Војиновић је још једном показао своје способности као поморски заповједник, тако што је код острва Фидониси поразио турску ескадру. Било је то „ватрено крштење“ севастопољске ескадре, окоснице Црноморске флоте.
Његовим успјесима дивила се и Катарина Велика, која је у писму Потемкину написала: „Успјех севастопољске флоте ме је веома обрадовао. Готово је невјероватно да смо са тако малом снагом уз Божју помоћ поразили моћно турско наоружање! Шта мислиш, како да обрадујем Војиновића?“ Војиновић је „обрадован“ Орденом св. Георгија 3. реда.
Међутим, Војиновић је 1790. Потемкиновом одлуком смијењен са позиције команданта Црноморске флотеи поново именован за команданта Каспијске флотиле. Није могао да поднесе такво „понижење“ и одлучио је да напусти службу у морнарици.
Пет година је провео у Трсту на обали Јадранског мора, да би 1796. примио позив на највишем нивоу да се врати у Русију, где га је нови цар Павел II срдачно дочекао. Наредне године Марко Војиновић је постао члан Црноморске адмиралитетске управе и унапријеђен је у вицеадмирала, а 1801. у адмирала. Исте године је именован за првог директора Црноморске поморске школе и посљедње године живота посветио је образовању младих помораца. Из службе се повукао 1805. и двије године касније умро у Витебску у данашњој Белорусији.
Његов најпознатији потомак је совјетски и руски писац Владимир Војиновић, који се се прославио још 1960-их пјесмом „14 минута прије старта“, која је постала омиљена међу совјетским космонаутима и коју је цитирао сам Никита Хрушчов на једном од сусрета са њима.
Најпознатије његово дело је роман „Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“, у којем исмијава совјетску армију и совјетску стварност уопште.
Као дисиденту, одузето му је совјетско држављанство, послије чега је дуго живио у Њемачкој. Држављанство је поново добио 1990. године након чега се вратио у Русију.
Извор: Радио Требиње
