Двадесет година Нове Зоре није мали јубилеј. Посебно ако се пореди са животним вијеком мостарске Зоре као њеном претходницом и инспиратором њеног покретања. Мостарска Зора, чијe су знаменито уредништво чинили Алекса Шантић, Јован Дучић, Светозар Ћоровић и Александар Шола, покренута је 1896. и трајала само пет година, догодине 1901. И за тих пет година имађаше велики значај у српској култури, и то не само на простору Херцеговине него у цјелини српства. Зора је, наиме, како је то у уводнику првога броја Нове Зоре („Нова Зора ‒ и путоказ и обавеза“) истакао један од најзначајнијих њених покретача, а заправо њен утемељитељ и њен први уредник Радослав Братић, „одмах око себе окупила све што вриједи у српској култури и књижевности. У Београду тога доба, и у српству уопште, нема важнијег писца а да не објављује на страницама Зоре.“Тако је Зора била и херцеговачки и свесрпски књижевни часопис. Из перспективе двадесетогодишњице њеног излажења, за Нову Зору се може рећи да, ако је и по једном критеријуму права насљедница мостарске Зоре, ондаје то по свом свесрпском карактеру. Јер, како у већ поменутомуводнику написа Радослав Братић каже, Нова Зора „би требало да буде и својеврсна хроника културе Херцеговине, а повремено и Републике Српске. И других српских простора“, васпостављајући својеврсни мото њене уређивачке политике: „Гледаћемо Херцеговину кроз призму свесрпских простора и свесрпски простор кроз Херцеговину. Али и кроз свијет – онај који нам је наклоњен, и онај који нам наклоњен није.“
У ових двадесет година излажења Нова Зора је тај мото као свој завјет потврђивала из броја у број. А до 2024. године изашло је 80 бројева Нове Зоре. Они садрже, вјеровали или не, 3013 (баш тако: три хиљаде и тринаест) библиографских јединица, из пера близу 1.500 (баш тако: хиљаду и петсто) аутора. Они које занима шта све доносе те библиографске јединице и ко као аутор стоји иза њих ‒ лако ће се обавијестити у двије БИБЛИОГРАФИЈЕ Нове Зоре, које је направила Валентина Бранковић, библиотекар Народне библиотеке Србије. У питању је, како сама Валентина Бранковић у предговору првој („Нова Зора ‒ хроника културе Херцеговине већ 14 година“;) каже, „УДК класификација која људско знање дели систематски и детаљно по области којој оно припада“, при чему је свака „јединица класификована према систему децималне класификације. Библиографске јединице су сортиране према абецедном реду презимена аутора/ауторки чланка; уколико је аутор имао више текстова, мерило сортирања је био наслов чланка. Уколико текст није имао аутора, одредница је наслов у оквиру исте УДК групе.“; Уз то, иза УДК таблица слиједи Регистар наслова и Регистар аутора, тако да се и преко тих двају регистара лако проналазе тражене одреднице у Библиографији. Прва свеска Библиографије Нове Зоре (бр. 58, 2018. године) доноси библиографију Нове Зоре од 2004. до 2016. године, и то од броја 1 до броја 50. То је библиографија свих бројева које је уредио Радослав Братић, као први главни уредник Нове Зоре. Уз Братића као главног уредника, ужу редакцију Нове Зоре чинили су Милош Ковачевић, као замјеник главног уредника, и Никола Асановић, као секретар. Та је редакција уређивала часопис пуних 12 година, до године 2016. и броја 49-50 Нове Зоре. Неумитна смрт однијела је, нажалост, најприје Николу Асановића, а онда и Радослава Братића. Број 49-50, без уредника, посвећен готово комплетан Братићевом одласку – приредили су замјеник уредника Милош Ковачевић и Братићева супруга Габријела Братић. Од броја 51. Нова Зора има новог главног уредника и нову ужу редакцију. Главни уредник је Милош Ковачевић, оперативни уредник је Зоран Хр. Радисављевић, а секретар Габријела Братић.
Та редакција је у осам година ‒ од 2016. до 2024. године ‒ уређивања Нове Зоре и на свијет издала тридесе бројева Нове Зоре: од броја 51 до броја 81. Међу тим бројевима два су броја (број 58 за 2018. год. и број 72 за 2021) посвећена Библиографији „Нове Зоре“. Друга свеска Библиографије укључује 907 (деветсто седам) радова објављених у Новој Зори откад је њено уређивање преузело ново уредништво, тј. од године 2016. до 2021. и од броја 51 до броја 70. Послије објављивања те библиографије изашло је десет бројева Нове Зоре, чији прилози ће бити саставни дио сљедећег броја библиографије, која ће се вјероватно правити или за 25-огодишњицу или за 30-годишњицу Нове Зоре. Ако дотад Нова Зора „преживи“ .
Нова Зора, наиме, како је то и у уводнику („Петнаест година Нове Зоре“) за њену петнаестогодишњицу наглашено, данас нема већих проблема да прибави вриједне текстова за свако од својих поглавља. Она, дакле, има вјерне сараднике међу најзначајнијим савременим културним дјелатницима српскога народа, посебно из Србије, Републике Српске и Црне Горе. Али Нову Зору данас муче други, тежи проблеми – они финансијски. Народски речено – финансијски једва саставља крај с крајем. Као да су је, сем проријеђених пренумераната и добротвора, заборавили сви: и њени издавачи у Билећи и у Гацку, и ресорно Министарство културе Републике Српске. Нова Зора, ни сами не знамо како, опстаје пуних десет година готово без икакве финансијске подршке њених издавача: општина Билећа и Гацко. Судбина њеног опстанка готово да је препуштена самој ужој редакцији, која се досад, у цијелих осам година свог трајања, довијала на различите начине да превазиђе незавидно финансијско стање и одгоди неумитно гашење Нове Зоре.
А Нова Зора је једини књижевни часопис који има Херцеговина, и без сумње, по мјеродавном суду њених аутора и најзначајнијих српских културних дјелатника, ако не најбољи, онда у најужем кругу најбољих часописа за књижевност и културу не само у Републици Српској него и на свим просторима што их српска култура уједињује. Присјетимо се да је Радослав Братић уводник за први број Нове Зоре 2004. године започео реченицом: „Херцеговина данас нема ниједан књижевни часопис“. Ево двадесет година Херцеговина свеукупну српску књижевну и културну јавност обогаћује Новом Зором. Надамо се да ће општине Билећа и Гацко и велики број херцеговачких привредника који могу помоћи Новој Зори прекинути своју незаинтересованост за њено постојање и да неће дозволити да се она уводна реченица Радослава Братића из првога броја, проширена временском одредбама „поново“ и „од данас“, понови као: „Поново Херцеговина од данас нема ниједан књижевни часопис“. Редакција чини све да до тога не дође, а они који су одговорни за њено финансирање ‒ као да су дигли руке од Нове Зоре! Зато овај уводник за двадесетогодишњицу излажења, умјесто да буде свечарски, треба да буде апел свима којима је до Нове Зоре стало како би се обезбиједио њен опстанак.
Милош Ковачевић
