Пред крсну славу сви Микетићи изненада живну. Не хуле, не псују, не свађају се, не куну дјецу. Помислиш како нас Свевишњи живље него прије подучава и опомиње. Да не повјерујеш у такву промјену. Одједном, Огњена престадоше бољети крста, не држи више Стоја главу утегнуту у десет штедних марама а испод њих исто толико свакојаких крпетина, не јечи више Госпава због своје вјечите бољке. Да ли је могуће да Стеванова уста неће ниједном поменути ђавола? Ни Трифун не иде погнут као да љуби црну земљу и шапуће јој нешто пред вјечни починак. Него се исправи и гледа једнако у мјесец и звијезде чим их бистра ноћ открије. Договара се како ће и шта ће радити на оном свијету. Шара очима по небу и оставља свој вјечни запис. Исписује неку врсту тестамента. Сви су ведрији и радоснији него раније. Дјед Григорије не испушта Библију из руку, него чита и понавља, проналази у њој слаба мјеста која треба допунити. Љут је на њене творце што се тако мало помиње Свети Тома, крсна слава Микетића. Како је могао Свевишњи да овај крај не помене и не разгрне оволико камење – имали бисмо гдје засадити зелен и воћку, овако је остао само крш и го камен. И гдје су свеци из наших крајева?
Уочи славе, дјед је у великој бризи и мислима: да ли је све припремио и урадио како треба. Дјеци даје поклоне, извлачи скривене играчке које је до тада ко зна за кога чувао. Увече је први легао, да сјутра пред званицама буде одморан. Ми смо се за њим увлачили под покривач, тихо и нечујно. И таман, када би нас први сан ухватио, дјед би се закашљао и почео да преврће. „Нијесам затворио врата од штале“, говорио је тихо, да се оправда што се облачи и излази у ноћ. Устајао је кашљући, показујући себи тако пут. Ником није приговарао, нити је волио да му се мијешамо у посао. Чекали смо га, претварајући се да спавамо. Убрзо се враћао, свлачио и опет лијегао. По његовом дисању знали смо да је напет као пушка и да је сан далеко од њега. Опет ће он, убрзо, да устане, да доврши неки посао који је заборавио. Заправо, поправљао је и довршавао оно што смо ми заборавили.
Што се Милуна тиче, њему је свеједно који је светац, само нека се слави, нека се ждере и пије. Зна он да је пред свима једнако грешан и мали. Јуче је клао овна за крсну печеницу, по рукама су му још трагови крви. Од рођења је уредно боговима приносио жртву, и сам се осјећа жртвом пред лицем заштитника светог Томе. Није ни видио како се отимао наш ован, колико је било нијемог очаја у његовом посљедњем батргању. Као да је хтио нешто важно да му каже. С муком су га шчепали и привукли до ћепала гдје се сијеку дрва и гдје се одвајкада приносе жртве. Милун, који сада изгледа блажено и тражи милост, јуче је оштром камом овну пререзао гркљан. И одједном је сада потпуно миран. Јаков је пред том сликом вриснуо од страха и жалости, плачући као новорођенче, као да га неко бије или да га јуре вукови – а јурили су га и ове зиме. Ован се отргао и тако недоклан млатио ногама и главом по земљи у самртном хропцу. Боже, како данас могу јести његово месо, зар та слика од јуче никоме не смета Да ли су то одједном сви заборавили? Чим је мали видио овнујску главу натакнуту на ражањ, одмах је отрчао у мајчино наручје, одмах је устима шчепао за сису. Прићапио се за мајку, као да би хтио натраг у утробу. Растом је велики, мора да чучне да би сису ухватио.
До јуче сви су се жалили на старост, сиромаштво и болест, а данас се хвале како свега имају. Не чара Госпава, не баје Велинка, не прориче Милица. Не љути се нико на Свевишњег да је баш њега заборавио. Пред светим Томом лица су радоснија и пунија. Љубе му слику и тако с ње бришу прашину. Она вјечита кукњава преобрати се у благослов и наду да ће бити боље. До јуче само ријечи патње и говор о смрти, а данас отварање тешких челичних капија срца и пута за срећу која ће доћи.
Од раног јутра Голуб, наш даљи рођак, пристиже као прва званица на крсну славу. Окренуо ћурак наопако, као да диже народ на устанак и иде право на бојно поље а не на славско пиће. Добро је да се бар годишње два пута – за крсну славу и за Божић – сјете својих обичаја. Да се покрене звоно на цркви и отме од сна и рђе. Тако се и Голуб, налик на змију, пресвлачи неколико пута у години. Пред мијењање новог руха и он је много тромавији као и змија, ништа не једе нити пије, а очи су му тамније и некако тешке. Груди су му прекривене, скоро оковане ратним медаљама. Сјајкају се и својим бљеском плаше дјецу. Такмиче се: Карађорђева звијезда, Орден легије части и поратно ударничко одликовање. Чим уђе у нашу кућу, приђе икони на зиду, око које је Огњен извјешао породичне слике а крај њих поставио љековито биље. Нешто му шапну испред лица, можда је то похвала и молба свецу или ће прије бити јасно разграничење цркве од државе. И чукундјед му и дјед и он били су и остали вјерни свакој новој власти. Ту, крај Голуба, већ је стигао и Милун, већ чати Оченаш и тиме свима показује да је и у његовом срцу љубав, а не вјечита свађа и мржња. Лице му покривају црне и густе обрве тако да се не види никаква патња.
Чим Голуб сједе у чело стола, одмах снажно потегну за уво малог Јакова (кога час зову Витковић а час Микетић, по очевом и мајчином оцу) и похвали га како је порастао. У истом трену га и казни и помилова. Дјечак буљи у Голубов нос, кроз који воде два широка тунела, очекујући ваљда да ће се неко чудо на улазу појавити. Јер то је прије кука за вађење канти које падну у чатрњу него што је обични људски нос за дисање. Вјечито шмрче и кркља као да је покупио сву прљавштину овог свијета. За малог су све ријечи лажне без поклона, бар једног шупљег коромана или поморанџе. Али таквих дарова од Голуба не би. Шупљи му џепови од капута, није имао гдје да их стави. Суша и сиромаштво ове године завезали су у сто петљи свачији новчаник.
„Само да мали престане муцати, биће нам то највећи поклон од светог Томе!“ рече Голуб и сасу чашу жежене конављанске ракије у своје грло. Иако се сви уздржавају да о томе говоре – он то помену. Послије треће чаше запјева из свега гласа, али тек тада схвати да је први стигао и да још нема ко да га прати. Ако он води гангу нема ко да пјева: Ооо, ако он пјева Ооо, личиће на кријештање, а не на пјесму. Брзо се сабра и обрати Јакову: „Шта мислиш, мали, зашто Херцеговци пјевају гангу, а не какву другу пјесму? Сви очу: Ооо-ооо, и то тако што само један води пјесму а да се никада не разумије шта тачно пјева!“ Не сачека ни да мали трепне, а одговори: „Е, ја ћу ти рећи! Зато да не би власт разумјела шта о њој лају! Крију га и штите да се не чује кога псује и на кога режи. Не можеш народ зајебати ни уништити, па макар да с њим влада и најцрњи режим. И кад каже неко да је болестан, не вјеруј му, јер он тада говори да је држава болесна и да је власт на издисају. Они и не пјевају већ јече и кукају. То је жалост за изгинулим у ратовима и биткама, али и побуна против сваке власти, па и ове. Хоће да кажу да су јунаци бипи само они што су под земљом а да су ови што су остали све сами изроди. Само луд то не умије да види!“ Загушио се од смијеха, очигледно да се диви својим ријечима. „То кукање није жалост за онима што их више нема него за овима што су овакви!“ Док је тријезан, овај човјек говори против цркве, против попа и његовог ђакона, против тамјана и свијећа, а чим се напије, увелико хвали бога и његове апостоле. Он има два лица, једно за радне а друго за свечане дане. Милун само одобрава главом, он никада ником не противурјечи.
Пристигоше и остале званице обучене у најљепшу херцеговачку ношњу. Ко се мало боље разумије, видјеће да су на њима све сами знаци жалости. Црни дијелови на џемадану жалост су за девет Југовића. Црнило на гетама жалост је за страдањем Христа. Црна појасна каница на рајтозлама изражава тугу за посјеченим херцеговачким главарима из турских времена. Црна марама на глави жена вјечита је туга за пропашћу косовског царства. Све званице су загледане у нову капу – заврату неког Велизара из Гацка, као главни знак чојства и јунаштва. Окрећу је на све стране као божићну плећку. Голуб пољуби круг на капи – црвено поље косовско, а затим црну каницу – жалост за изгубљеном косовском битком и српским царством.
„Хоће ли се икада ова изврнута четири ћирилична слова С окренути једно према другом и српска неслога прећи у слогу? Али крсна слава и Божић једине су двије светиње“, рече Голуб, „када је и коретнима допуштено запјевати.“
Испијају се чаше, досипају се изнова. Голуб завуче језик до у дно чаше, толики му је да јој лиже само дно. Улази за Јевдокијом и Госпава, пратећи је као ђакон попа у цркви. Голуб глође јагњећи гњат, навалио као да је смак свијета, може лако и да се удави. Прича и жваће, не зна да тако дроби ријечи, да меље и уништава своју сопствену памет. Халапљив је и на јело и на пиће и на жене. А не зна да су судржаност и испосништво главне врлине мудрих и дуговјечних. Чаше звоне као црквене оргуље, тресу се и једна другој нешто говоре. Једна је донесена из Баната, а другу донесе Алекса из Америке. „Шта ти је човјек“, гунђа Спасоје, „мрав, ништа друго. Ове чаше су више видјеле свијета него сви ми заједно. Када би знале описати зној копача руде, потом шта су све видјеле по фабрикама, улицама и продавницама Америке, куда су их све носили, па путовање преко океана до Биша, била би то прича какву нико никада од нас није чуо. А тек каква би била прича о штрајковима америчких рудара, о тешком животу наших људи којих има на свим дијеловима земаљске кугле. А можда ова чаша и прича, само је ми не разумијемо. Као што можда и Јаков говори, али му глас нико од нас не чује.“
Када се званице сакупише, кум Трифун скочи на ноге да се прави славска свијећа. Дигао је руку, фали му само барјак па да буде главни сват или вођа у најжешћој битки. Јакову намјестише волујски јарам на рамена а руке му забацише и провукоше кроз тељиге, тако ће лакше да га држи. То је кажу, воља светог Томе, који ће малог да избави и спаси од муцања. А ко се мало загледа, видјеће да на њега насрћу сви, нико поред њега с миром не прође. Иза славског стола подиже се тијело мајчиног рођака, Ринде. Унесе се малом у лице. Као да ће да копа и да рови по њему. И рече: „Као што близанац свети Тома није вјеровао док није замочио прст у рану – тако ни ти, мали, нећеш вјеровати док не осјетиш Исусове муке распећа!“ Ринда загледа Јакова са свих страна као када вук у планини наиђе на изгубљено јагње. До њега рукама тресе Трифун и ваља крсну свијећу Светог тројства. Заклања видик Ринди, пресијеца га напола. Дланови су му пуни жуљева, остаје траг тврдих печата на загријаној маси воска. Искочила му жила на врату, као седлани колан на нашој кобили.
„Знаш ли ти, мали, ко је у сриједу био у Витанији, у дому Симона Губавога?“ упита Ринда, иначе звонар у бишовској цркви. Мали се зноји, притиснут тежином јарма издјељаног руком неког мајстора Лазара Пивљанина. Такво име требало би да заштити дјецу од урока.
Трифунови прсти играју, око крпице ваљају и сабијају восак донесен из манастира Добрићева. Јединог манастира у овом дијелу Херцеговине. Томе као да се и Ринда чуди, што богомоља више овдје нема, па рече: „Што Милутин у овом крају не направи своју задужбину, или је сумњао у нашу вјеру или се бојао да му је војске на разруше?“
„Шта би ти, мали, рекао када би знао да се Исус облачио у најобичније одијело и да је био ситан и изразито ружан створ?“ Лице малог се кочи, не знамо да ли више од ријечи или од тежине јарма који му је наваљен на плећа. Увија се и грби, и сам све више личи на распеће. Када Госпава чу шта пијани Риндин језик везе – побјеже као да на њу сасуше најврелију воду. Не каже се џабе: опрости боже пијаном шта говори и лудом шта мисли!
„Лично сам видио мјесто гдје се Христ родио“, рече Трифун, а да не трепну.
„Јеси, колко што је и пртљаг од седам сандука злата, Петра II, стигао у Лондон“, одговори му Ринда.
„Знаш ли ти, мали, ко чува платно – мртвачки покров у којем је Исус био умотан?“ Јаков се затресе под тежином јарма и под замахом снажних Трифунових руку, које дотјерују крсну свијећу, замало паде. „Оно је закопано под темељима наше цркве!“ рече Трифун, пунећи тако неком благошћу властито лице. „И не вјеруј многима који се хвале и измишљају, не вјеруј ни Микеланђелу који је у Страшном суду, у Сикстинској капели, Исуса представио као младића без браде. Таква дјела су гријех и она нас кушају. То је слика за наивне и невјерне. Исти тај мајстор сачинио је чувени кип,
гдје је Исус приказан потпуно наг. Питам ја тебе и свакога зашто је Ватикан оскрнавио дјело тако што је једно стопало кипа прекрио бронзом? Знаш зашто: да би народ љубио метал умјесто мрамора И тако био понижен!“ Тим ријечима нас опомену куда је све ходао и шта је видио. Мали једва чује Трифунове ријечи, заглушује их пјесма званица и сопствени зној који му улази у очи и у уши.
Када Трифун заврши свијећу Светог тројства, унесе се малом у лице: „Васкрсли Господ поново се јавио да би увјерио свог брата, светог Тому. И рече Господ Томи: “Пружи руку твоју и метни је у ребра моја, не буди невјеран него вјеран. Послије је коцка пала на Тому да оде у Индију, гдје је он основао цркву и придобио народ и великаше за вјеру своју. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме је Тома крстио жену и сина, послао је пет војника да прободу свеца са пет копаља. Прије смрти своје и предаје душе Христу, Тома је, као и други апостоли, на чудан начин био пренесен у Јерусалим на погреб пресвете Богородице. Стигавши доцкан, он горко зажали, те по његовој молби отворише гроб, али не нађоше тијела у њему. Господ бијаше узеб матер своју у насеља своја небеска. И тако Тома откри још једно чудо и врати се у Индију, гдје би сахрањен.“
На Трифунове ријечи надовеза се Ринда и малом рече да је свети Тома од Исуса био кажњен да залијева главњу док поново не озелени. А то значи вјечно. „Па сад види, мали, како пролазе невјерни и непослушни!“ На те ријечи се љутну Огњен, не да никоме да му куди крсну славу. И рече да је свети Тома био највећи Христов учењак, највећи наш светац. И најправеднији апостол. Нико се не узбуђује што је малом крв ударила у лице и што липсава под тежином јарма „Ово дијете има да буде први пјевач у Херцеговини“, рече Ринда, „па нам неће онда Конављани прекрајати наше пјесме и пјевати како су они били главни јунаци, а не ми!“
Трифун пољуби своје дланове који су ваљали свијећу и рече: „Мораш да разликујеш, мали, светог Тому од Томе Дефуркина. Он је био велики испосник и побједник демона. Као што мораш знати да је живјела и света мученица Томаида, рођена негдје у Александрији, коју свекар хтједе да обешчасти, али му се она није дала. Због тога је старац закла, али тог тренутка и он је ослијепио.
Слијеп од страсти свекар је расјече
Ал’ убицу слијепо пристиже –
Двострук слијепац по Паклу гамиже
А сви ми знамо који је свекар код нас нападао своју снају. Постојао је и Тома Јуродиви који је знао често да се прави луд. Прича се да му неки Анастасије није хтио дати милостињу за манастир, него му удари шамар. Тома га прокле и старац од тих ријечи умрије првог дана. А свети Тома Јуродиви склопи очи другог дана. То је онај исти шамар, мали, који пуче у нашој продавници. Ти знаш како се тај који га удари провео. Постојао је и свети Тома Малејин који најприје бијаше војвода, храбар и богат човјек. А онда је све оставио и замонашио се. Лијечио је болесне и спашавао невољне. И на крају свети Тома, патријарх цариградски, који уз помоћ свог испосника прорече велику несрећу и биједу за грчко царство. Кад дозна да се његово пророчанство остварило, он се помоли Богу да му узме душу, и тога дана заиста је испушти. Зар ти такав човјек не личи на нашег пророка Мата Глушца, коме се многи подсмјехиваше и шпрдаше?“
Иза славског стола издужи се врат дједа Стевана који рече: „Ти ћеш, мали, морати да преправиш Горски вијенац! Истрага потурица мора брже да се ријеши и спроведе!“
Коначно Трифун са малог скиде волујски јарам. Дјечаково мршаво тијело се усправи. Све званице поскакаше на ноге пред Трифуновом пламтећом шимишљиком којом упали свијеће. Када се сви прекрстише, Трифун их окади тамјаном, а затим и сва мјеста у кући гдје се сједи и спава. Нарочито окади прозоре и врата да би тако спријечио улазак вјештица и вампира у кућу. Можда је било женске чељади којој се то није допало. Ко зна шта и када у њиховим срцима тутњи и бије.
„Не само што треба препјевати Горски вијенац већ и Смрт Смаил-аге Ченгића треба потпуно изнова преорати и наново га испјевати. Обавезно убацити пјесму о два Микетића који су учествовали у убиству овог силника. Оно што су зборили да је можда Његош творац пјесме – није истина. Јер да је он то спјевао, приказао би агу као кукавицу, а не као јунака и не би изоставио наше претке који су били највећи јунаци!“
Најпослије окадише и школску торбу малог, коју ће убрзо окачити о раме, да му се ђаво не увуче у њу и да га не би наопако учио свему – супротно од онога што ће га учити његов учо. Мада рекоше да је и учитељ некрст и највећи невјерник.
Негдје предвече, када свијећа догорје, када свети Тома климну главом – кум Трифун први то осјети, гурну малом у руку парче крсне погаче, наквашене црним вином, да угаси свијећу. Ринда рече да је то Исусова крв, од чега се мали уплаши и задрхта. Парче хљеба из руке малог паде на под, а Трифун му звизну такву шамарчину да су се затресли и темељи куће. Одмах се сви уозбиљише, као да је на помолу велика несрећа. Ринда личи на поскока који у лов иде послије заласка сунца. Навалио да дотуче малог; зна ако почне змију тући а не доврши да ће му пола снаге однијети. Био би у стању тај седам дана да туче силну Сулејман-пашину војску, као што је то крај Спужа радио велики херцеговачки јунак Лазар Сочица.
Први се огласи Трифун и рече да је то увод у лијечење Јаковове муцавице. По Риндиним ријечима мали се препао љекара, као што га се сви Херцеговци боје, и зато је почео муцати и кркљати док говори. А пошто се клин клином избија, званице се обукоше у бијеле чаршаве (донесе их однекуд кум Трифун), да су личили на праве љекаре. Од неке жене узеше неколико шиваћих игала и почеше малог боцкати. Да би олакшао плач, Голуб му гурну мараму у уста. А Велизар шутну дјечака ногом у задњицу не би ли му бољку излијечио. Најзад Трифун подиже малог, чији плач више нико жив не чује, зарони му главу у дрвени кабао пун хладне воде. Дјечак је кркљао и давио се. Одједном се крсне званице претворише у сотоне које боду Јакова иглама по тијелу, пуштају му крв, шамарају га и ударају, даве и стискају, неће ли га излијечити. Ставише му пијавице у њедра да га изуједају и исишу вишак крви – стари народни лијек, ко зна ко га измисли и у каквом облику до нас стиже.
Мајка би хтјела да заштити малог, али ко чује женску ријеч?
„Хајде сада реци мали: Ако ова пита није насаран-саклајисана, узми сарансака па је насарансаклајиши! Хајде реци: Ја сам Јаков Микетић, муцавац, говно од говна, балега од балеге!“ виче пијани Ринда, кезећи своје раштркане зубе, као што је дрвеће раштркано у овом крају Херцеговине.
„Говно је твој ћаћа био“, одбруси му кум Трифун и тако малог оте из канџи пијаног Ринде. Иако је требало да ове ријечи малог заштите од урока, Трифун их не прећута.
„Гарантовано ће га муцавица проћи за три дана!“ рече Ринда, као да правда своје погане ријечи, затим са себе баци бијели чаршав. Пјесма опет све заглуши. Дјечији плач се утопи у овој вици коју је ракија појачавала, а мали отрча, дочепа се мајчине дојке и поче да сиса. Госпава у њих буљи: „Зато су Херцеговци толико високи и јаки – јер сисају све док не пођу у школу. Не пушћају женску сису ни кад су мали ни кад одрасту!“ Али Ринда ником не да да га прекида и исприча што је наумио. Говоре из њега ракија и вино. „Кад смо били на Сутјесци“, обухвата Ринда и своје борачке подвиге, „Сава је стално излијетао и јурио први. Вичем му – немој, човјече, тако трчати, не иди цик него трчи цак! А он ме не слуша, излијеће право гдје не треба, и метак га погоди посред чела. Морао сам на чело колоне. Исто тако, послије рата, кад смо Стаљин и ја играли карте, примијетим како брка краде и увлачи карте у рукав. Скочим тог тренутка и пљуснем му такву шамарчину да није знао гдје је ни шта ради.“ Једино је заборавио да исприча како је спавао с руском царицом. На крају је рекао да је највише господе било из Требиња и Гацка, тридесет и осам породица биле су властелинске и имале своје породичне грбове. „Међу њима: Љубибратићи, с којима смо близак род по мушкој линији, Старчићи који су нам трећи рођаци, Пићевићи који су нам били кумови, са Красомирићима смо се ородили, а једино Прељубовиће нијесмо вољели. Познановиће и Дражојевиће увијек смо у сватове звали за барјактаре. Кобиљачићи и Јамометићи су исто наше братство. Земићи и Чемеровићи с нама су једна фамилија.“ На крају је рекао да је и Черчил његов тетак.
Када се званице поднапише, Ринда не остави ни тада малог на миру, него га пита: „Шта мислиш, мали, зашто у нашем Бишу, на споменику жртава фашизма нема имена погинулих од домаћих издајника?“ И одмах одговара: „Зато што смо били највеће кукавице и јаде и на то пристали. Бојали се да се онима који су нас клали замјеримо. Зашто Невесиње, чувени устанички крај, остаде пука сиротиња, а ни Биш никада неће добити пут, ни амбуланту, ни продавницу? Зато, мој мали, што су увијек из овог краја најгори били на власти и што су се бојали и своје сјенке. А да те и не питам зашто баш у Гацку смјестише термоелектрану? Па зато да би потровали овај народ.“ Мали се насмија на те ријечи, смијешан му је Ринда који се наљутио и ражестио на сав бијели свијет. А Ринда му одбруси: „Ништа немој да се смијеш, немој мислити да ту нема и твоје кривице! Јер дијете је криво за сва зла овог свијвта. Оно је повезано с најгорим сотонама!“
Заврши се слава Микетића, разиђоше се званице, а те ријечи остадоше да звоне у Јакововој глави: „Дијете је криво за сва зла овог свијета!“
(Из књиге Страх од звона)
Извор: Билећа.рс
