Ивана Црнојевића, потоњег господара Зете, оснивача црногорске престонице, ктитора Цетињског манастира, његови потомци, обољели од комунизма, ископали су из ћивота и четврт века држали у казаматима Службе друштвеног књиговодства на Цетињу. Црногорци су извадили кости господара а потом заборавили да га поново сахране. А кад су се сетили, урадили су то комисијски, без присуства свештеника.
Када су одлучили да се ухвате у комунистичко коло, Црногорци су искрено одлучили да иза себе оставе заосталу историју и изграде нову, светлију будућност. Обзнанили су народу да Бога више нема, да је религија опијум за народ, да су владике затуцани попови, а у цркве су почели да затварају козе. Једина исправна линија је она партијска. Оне који су заиста веровали у ту линију после су послали на Голи оток.
Од тада је у Црној Гори било непристојно молити се Богу и спомињати Русе.
Да би били сигурни да су у потпуности раскрстили са некадашњим господарима, револуционари одлучише да развласте Цетиње, Подгорицу прекрсте у Титоград и прогласе је главним градом.
Кад су преместили пријестоницу уклонили су и престо. И световни и духовни. Вечну кућу владике Рада, раставили су у парампарчад и бацили на Иванова корита.
Ни Ивана господара нису заборавили. Формирали су комисију, да утврде да ли је господар Зете стварно постојао и да ли је сахрањен у цркви. Ваљда сматрајући да владари не смеју да буду сахрањени у цркви одлучили су да је истраже.
Турци су три пута опседали Цетиње и Цетињски манастир али Црногорци су увек некако успевали да сачувају свог господара. Премештали су га на скровита места. Књаз Никола обнови цркву и како Митрофан Бан записа, Иван Црнојевић беше ,,сахрањен у светоме храму његове задужбине“.
Оно што нису могли Турци, могли су комунисти 1986. године. Прекопали су под цркве на Ћипуру, коју је тачно сто година пре тога књаз Никола обновио, и пронашли луксузно израђени и опшивени ковчег у коме је почивао господар Зете, Иван Црнојевић.
Сведоци тврде да су чланови комисије два и по сата дискутовали и на крају одлучили да се Иван не враћа у цркву него да остане у Заводу. У записнику са тог састанка наводи се да „земни остаци Ивана Црнојевића остају на даље проучавање и чување до инхумације”.
Још су одлучили да, „из безбедоносних разлога” господара сместе у подруме цетињске Службе друштвеног књиговодства.
Књаз Никола је беседио како је Иван Црнојевић нудио своју кћерку слијепом просјаку, деспоту Стевану, само да би продужио и спасао од пропасти српску средњовековну властелинску лозу. А пет стотина година касније његови Црногорци ископали су га и бацили у мемљиве подруме СДК-а као некаквог просјака или безименог скитницу.
У депоу међу архивском грађом Иван остаје заборављен више од 15 година. Тек кад је неко случајно у подруму набасао на господарев ковчег одлучили су да га пребаце у музејски депо.
Било је и оних који су подсећали да би, ипак, можда требало Ивана Црнојевића вратити у гроб где је почивао. Године су пролазиле али је комитет ћутао. Предлагано је да се прво формира почасни али и организациони одбор за сахрану. Без тога нема ништа.
Док је први господар Црне Горе чамио у заточен у подруму а његов гроб у цркви на Ћипуру зјапио празан, Цетињани су отишли у милицију и пријавили да су основали црногорску цркву. Хтели су да Ивану опело држе “црногорски” попови.
Други су били против црквених обреда па су предлагали да “истом процедуром којом су из гроба извађени земни остаци Ивана Црнојевића треба да буду и враћени“. Процедура се мора поштовати макар била и противна свим цивилизацијским начелима. Ретко кад и заклети непријатељи нарушавају вечни мир покојника и скрнаве гробове.
Из црногорског министарства културе имали су још инвентивнији предлог да се “Иванбег сахрани на неком од узвишења у околини Цетиња, са кога се пружа поглед на читав град“.
Попут Јосипа Броза или Јосифа Висарионовича, без свештеника и опела, само у присуству државе, сахрањен је господар Зете Иван Црнојевић. Четврт века од комисијског ископа, без присуства народа, такође комисијски, поново је враћен у цркву.
После сахране, Биро за јавност Владе Црне Горе издао је саопштење у коме се наводи да су „остаци Ивана Црнојевића поново сахрањени у посебан мермерни саркофаг“.
Попут владике Рада и Ивана су сместили у мермерни саркофаг, али је господар Зете ипак боље прошао од Његоша, њему бар цркву нису срушили.
Никола Тркља
