Бр­зо­јав Радану Тврдисалићу

Да се ово пре­да Ра­да­ну Твр­ди­са­ли­ћу из Билеће – на ру­ке.

Не­ћу да око­лишам, од­мах пре­ла­зим на ствар.

Пр­во, чуо сам да си по­стао ве­ли­ки жен­ска­рош и да че­сто на­пу­шташ Трг со­ли, да се у Га­бе­ли, По­чи­те­љу, па чак и у Сто­ну не­до­лич­но про­во­диш за мо­је па­ре. Имам ја очи и уши на Во­лу­ја­ку и на Ве­леж пла­ни­ни. А ов­дје ти же­на и дје­ца пла­чу и гла­ду­ју. Из­гле­да да им се не ја­вљаш ни­ти ши­љеш нов­це, већ тро­шиш на ко­је­ка­кве свјет­ске го­ло­гу­зе; не зна­ју ни да ли си жив.

Ни­је­сам те по­слао та­мо да ма­шеш оном ства­ри већ да ма­шеш ба­ти­ном и да па­зиш да нас сум­њи­ви тр­гов­ци и сва­ко­ја­ка олош не пот­кра­да. Из­дво­ји ду­ка­т а ко­ли­ко тре­ба и по­пра­ви ту огра­ду, учвр­сти на­ро­чи­то ону на ца­ри­ни. По­ја­чај и окуј др­ве­на вра­та нај­бо­љим гво­жђем.

Чу­јем да се ту­да пре­но­си не­при­ја­вље­на и сум­њи­ва ро­ба. И да си по­стао по­знат и нагла­су по то­ме што по­ред те­бе мо­же сва­ко про­ћи, јед­на­ко у под­не и у по­ла но­ћи. А сва­ки ћу пер­пер про­вје­ри­ти гдје си га и ка­ко по­тро­шио. Пре­о­бу­ћи ћу се у про­сја­ка (а са то­бом, ако та­ко на­ста­виш, и по­ста­ћу про­сјак) и ба­ну­ћу да ви­дим шта ра­диш, па ћу те обје­си­ти на нај­ви­ше др­во у Хер­це­го­ви­ни. По­зва­ћу на­род не­ка гле­да и не­ка се за­ба­вља док бу­деш лип­са­вао као скот. Ко год је код ме­не под за­кле­твом, мо­ра­ће ње и да се при­др­жа­ва.

А са­да ме слу­шај па­жљи­во и уту­ви у ту тво­ју xом­ба­сту гла­ве­ти­ну, ако не­ћеш без ње да оста­неш.

Обу­ци се ка­ко ти тво­ја слу­жба и оби­ча­ји на­ла­жу, а не да идеш ме­ђу тр­гов­це дро­њав и не­у­ре­дан. Имаш од че­га ку­пи­ти, пла­ћам те а да ни­је­си ни по­ла за­слу­жио. Ка­да ви­де та­квог пек­си­ја­на, сви ће ре­ћи: ка­кав слу­га – та­кав и го­спо­дар. Пре­тво­ри се у ву­ко­дла­ка ако тре­ба, али се ни­ком не по­вје­ра­вај. И краљ Сиг­мунд се пре­о­бу­као у жен­ску одје­ћу да би од Ту­ра­ка спа­сио жи­ву гла­ву. Из­гле­да да ме­не с та­квим као што си ти иста суд­би­на че­ка.

Дај при­лог си­ро­ма­шни­ма и оти­ђи у цр­кви­цу да се Бо­гу по­мо­лиш – не­ка ви­ди сви­јет да и ми има­мо вје­ру и свој по­нос, ако си уоп­ште на­у­чио ка­ко се кр­сти. Ка­ква је – та­ква је и на­ша је. А не да се при­ча ка­ко смо ми да­ле­ко од вје­ре и да се не др­жи­мо сво­јих оби­ча­ја. Не знам што уза­луд уло­жих то­ли­ке ду­ка­те за по­ди­за­ње цр­кве кад чу­јем да мо­ји ри­јет­ко у њу иду. Ко ли ће вам то­ли­ке гри­је­хе опро­сти­ти и од њих вас опра­ти, са­мо да ми је зна­ти.

Во­дио сам Је­ле­ну и Оли­ве­ру на освје­ште­ње бо­го­мо­ље, гдје је то­ли­ко би­ло углед­них зва­ни­ца. А поп Да­мјан се ка­жу ви­ше ше­та не­го што ста­до ис­по­вје­да и што га во­ди пред ол­тар. Он из­гле­да по­пут ца­ра Уро­ша не во­ли мно­го да при­ча са на­ро­дом. Ко­ли­ко смо зно­ја про­ли­ли док нам би­скуп не да­де до­зво­лу за по­ди­за­ње ма­ле бо­го­мо­ље, а што му Ду­бров­ча­ни ни­ка­да не­ће опро­сти­ти. Угри су је јед­ном ру­ши­ли као и мно­ге на­ше цр­кве. Њи­хо­ви кр­ста­ши су спа­ли­ли ци­је­ло За­ху­мље, али се уви­јек не­ко на­ђе да их из­но­ва об­но­ви и по­диг­не.

Одво­ји со­ли ко­ли­ко тре­ба и дај ка­лу­ђе­ри­ма, а не да је­ду не­сла­но. Ски­ни са зи­да гу­сле да не рђа­ју и на тр­гу за­пје­вај ју­нач­ку пје­сму – не­ка се ви­ди да има­мо исто­ри­ју.

Са­да се ка­јем што ба­цих оно­ли­ке па­ре улу­до на тво­је обра­зо­ва­ње. Бо­ље би би­ло да сам у шко­лу по­слао сво­ју ко­би­лу Зе­ку или ма­гар­ца, ви­ше би од те­бе на­у­чи­ли и при­је би се па­ме­ти до­зва­ли. И не бр­бљај сва­шта по ка­фа­на­ма, ку­кав­че си­њи, не вје­руј Ла­ти­ни­ма ни ка­да ти да­ро­ве до­но­се. Мо­гао сам та­квих иди­о­та по­пут те­бе на­ћи ко­ли­ко год хо­ћу, на сва­ком ко­ра­ку. Пи­там се: на ко­га ли се то са­мо мет­ну, ка­да су ти и дјед и отац би­ли виђе­ни и љу­ди на гла­су. Из­гле­да да ћеш и ти као Дра­гу­тин мо­ра­ти у ма­на­стир да ока­јеш гри­је­хе пре­ма оцу, и не са­мо пре­ма ње­му.

При­па­зи се, ја­дан не био, оног лу­ка­вог фра­тра Ива­на, чи­ји се отац по­ка­то­ли­чио, јер чу­јем да пи­јан сву­да при­ча ка­ко ће на мје­сто на­ше цр­кве са­гра­ди­ти ка­то­лич­ку. Знаш да што три­је­зан ми­сли – пи­јан го­во­ри.

Тво­ја је па­мет у ра­киј­ској ча­ши и ме­ђу жен­ским но­га­ма, а умри­је­ћеш оне ства­ри же­љан, јер си слаб и не­за­сит. Не знам шта ћеш та­мо на­ћи кад је оно жен­ско чу­до код сва­ке исто: дла­ка­во. Да ми је са­мо зна­ти по ко­ме ти то до­ђе.

Али знам да ни­ка­да од те­бе не­ће би­ти чо­вје­ка, као ни ме­ђу Дра­жи­во­је­ви­ћи­ма го­спо­де.

Радослав Братић            (Одломак из романа „Трг соли“)