Побједник литерарног конкурса који је расписао Црвени крст Републике Српске на тему „Породица хуманости нас спаја, знање нас штити“ је гимназијалка Миа Шаренац из Билеће. Ментор ученице била је проф. Тања Бубрешко, а наши гимназијалци су још једном показали свој таленат и рад који је признат широм Републике Српске.
На ликовни и литерарни конкурс који је Црвени крст расписао симболично поводом Недеље упозоравања опасности од мина, у категорији основаца и средњошколаца, пристигло је више од 200 радова.
Како наводе из Црвеног крста дипломе, награде и захвалнице биће уручене секретарима општинских и градских организација Црвеног крста који ће приредити пријеме за награђене ученике.
Миин рад преносимо у цјелости.
Било је то једног јесењег поподнева у малом пограничном селу у Херцеговини. Сасвим обичан дан, рекло би се. Људи су се полако враћали кућама након напорног дана у пољу, а дјеца су се играла на ливади, не слутећи опасност која је лежала тако близу. Мила, дјевојчица са кестењастом косом и очима плавим попут јутарњег неба, трчала је са својим псом Леом. У занесеној игри отиснула се далеко према оближњој шуми. Смијех и весеље још су одјекивали долином али тај безбрижан и весео дјечији моменат био је кратког даха.
Изненада, зачуо се узнемирени лавеж Милиног пса, ливада као да је стала за тренутак. Мила је притрчала да види шта је узнемирило њеног вјерног пријатеља. А кад се окренула, видјела је натпис на црвеној табли: Пази – Мине! А прекрижена мртвачка глава дјеловала је застрашујуће. Чинило се као да ће Лео од силне нервозе проговорити, као да је горио од жеље да јој нешто каже, да је упозори. Тог тренутка, прошлост звана ратне страхоте, избила је на површину. Нестало јој је даха, скаменила се, срце је скакало на уста. Јако близу, скривена у земљи, сигурно је лежала мина, немилосрдни подсјетник на рат који је давно прошао, али је своје смртоносне трагове оставио. Могло се то претпоставити јер су се наоколо налазиле празне кутије за војну употребу и чахуре од метака. Ето зауставили су се прије несреће. Инстинктивно, повукла је Леа назад, али није се усудила да направи корак даље. Простор се сузио. Остала дјеца већ су била далеко, људи се скоро нису ни чули. Викнула је за помоћ, али нико је није чуо први пут. У кошмару почела је да се присјећа свега што је некад у школи слушала о минама, о томе шта урадити. Како се само тако лако запутила у шуму, како није видјела да је то рискантно, питала се. Грлила је пса који је грлио њу. Можда је он и спасио, али шта сада? Рукама које су се тресле покушавала је да нађе телефон али да се не помиче, тога се бар сјетила. Сад јој је кроз хаос у глави пало на памет да на телефону може да се инсталира апликација о мапираним мјестима са минама. Али, сад је касно, мислила је. А како је то тек добро кад волиш шуме и планинарење. Ах, како је могла отићи тако далеко од поља?! Поново је почела да виче из свег гласа, да дозива кроз плач, и њене ријечи кроз тишину дана срећом дођоше до одраслих.
Чекајући помоћ, Мила која се помало прибрала, накупила је оно што јој се налазило у непосредној близини, нешто камења и грана. Потом их је ставила на једну гомилу не приближавајући се мини, како минирани терен не би изгубила из вида.
Међу првима је дотрчао Милин отац, Марко, чије су очи одмах препознале опасност. Његов миран глас смирио је Милу. Благим тоном отац јој рече да не брине, да остане мирна и да ће све бити у реду. Упорно ју је бодрио ријечима да је она јунак, јер је упозорила на опасност не би ли је умирио и охрабрио да издржи. Ливада као да се заледила, а и сви који су донедавно на њој били. Село је имало среће. Марков најбољи друг, Милан, био је дио Центра за уклањање мина у Босни и Херцеговини и одговоран за координацију и планирање противминског дјеловања. Захваљујући његовом знању спријечена је могућа трагедија. Позвао је колеге, а они су брзо стигли са опремом. Стрпљиво и пажљиво, приступили су минама. Радили су тихо, концентрисано. Док су радили, Мила је посматрала оца и његове пријатеље.Тресла се изнутра, али је себи говорила: смири се, даће Бог добро, стигли су људи. Видјела је напола отворених очију како главни деминер неким металним инструментом барата у близини а онда је склопила очи. Није могла да мјери вријеме, али када је чула: готово је, дубоко је уздахнула. Иако, и даље помало уплашена, осјећала се срећнијом него икад, захвална што је жива, што су јој помогли. Сви су похвалили њено стрпљење, то што није направила ниједан корак више или мање који би је могао коштати живота. Тек кад су стигли кући некако се смирила, и као да је живот добио нови смисао. Из свега што нам се дешава нешто учимо. А неке се лекције не заборављају читав живот.
Милан је говорио, објашњавајући сваки корак о ономе што се десило. „ Знање о минама није само вјештина. То је одговорност, дужност да заштитимо нашу дјецу и будућност. Свака разминирана област је корак ка слободи, ка миру“. Помно је слушала и дивила се знању деминера.Те ноћи, када је све било завршено и мина безбједно уклоњена, село се поново окупило. Сада су сви били обавијештени о кризном терену, који ће се потпуно претражити.
Дјеца су наставила да се играју, али сада свјеснија опасности које вребају. У Милановим очима, Мила је видјела да је породица хуманиста увијек ту да штити, да су ту једни за друге а знање је њихово оружје. И они га преносе и другима. Знање је оно што не можемо изгубити ни у једном рату. Сјела је поред свог оца и рекла да хоће да помаже људима баш као што то раде његови пријатељи. Марко ју је загрлио, поносан на њу, говорио јој да је знање наше најмоћније оружје.Оно нас штити, а од данас породица хуманости слави још једну побједу! Њихов је једини циљ да учине свијет бољим и безбједнијим. Милина прича послужила је као опомена, то је прича са срећним завршетком. Али, на жалост није увијек тако.
Чувајмо себе, чувајмо друге!
Извор: bileca.rs
