У сусрет „Дучићевим вечерима поезије“ текст Божа Милошевића, Брестичанина, „објављен у Новој Зори“ (број 53-54/2017). Сјећање на то како су Божо, његов брат Радослав, Радослав Братић и остали Билећани покренули „Дучићеве вечери поезије.
У СУСРЕТ 50-ГОДИШЊИЦИ „ДУЧИЋЕВИХ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ“ (1967-2017):
АУТЕНТИЧНИ ПРИЗОРИ ИЗ МОЈЕГ СЕЋАЊА КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО
Н а г о в е ш т а ј: откуд ја у „овој причи“
Као што ништа не настаје из ништа, тако ни организација вечери поезије у славу Дучића није могла да се појави – посебно у једном идеолошко-политичком систему који није био наклоњен овом српском песнику – без оних малих корака које су, пре свих, урадили они који су (бар тада) били изван једног таквог система. Отуда моје сећање почиње од једног даљег „наговештаја“ и једног (дечачког, ученичког) сећања који је у непосредној вези са мојим првим „сусретом“ с Јованом Дучићем. Други наговештај покретача „Дучићевих вечери поезије“ садржан је у појави Клуба младих писаца „Свитања“ у јавности Требиња, а моја прва перцепција имена песника Дучића настала је на једном часу српског језика; на коме је уважена (и увек, не само за мене, инспиративна професорица Јованка Кукурић) поменула његово име и прочитала неколико његових песама (иако тада Дучићеви стихови нису били предмет наставне обраде).
Почетна идеја о покретању „Дучићевих вечери поезије“, у Требињу, потекла је од (тада) младих песника, који су се окупили („удружили“) у Клуб младих писаца „СВИТАЊА“. Име тог клуба је „ушло“ у Требиње, заједно са доласком тројице средњошколаца и једног студента-требињског стипендисте, из села Брестице. У том селу (у хладовини једног од брестова/храстова, у којима се још од средњег века разлеже вишегласје разнородних п-тица; по чему је и село добило име) – на иницијативу тог студента, и мојег пет година старијег брата (Радослава Милошевића) – састали смо се, 8. августа 1964. године, Радослав Братић (који је управо те школске године уписасо средњу школу), његов рођак Томислав (који је већ био ученик средње школе) и ја (који сам управо тада уписао гимназију) у Требињу. Како је Радослав Милошевић већ био члан једног клуба младих писаца (у Лукавцу/Тузла, где је завршио средњу школу), на његов предлог – уз активну „асистенцију“ Радослава Братића – радосно прихватисмо да се са именом нашег клуба појавимо у Требињу, чим почне школска година. То се и десило. Већ у децембру (1964) Радослав Братић и ја смо израдили статут „Свитања“; уз помоћ председника омладиснског комитета у Требињу. Упоредо са статутарном верификацијом клуба, „стидљиво“ смо (Братић и ја) упознавали ученике (вршњаке, али и старија годишта од наших) и окупљали их („учлањивали“, све с потписаном чланском картом) у „Свитања“ (између осталих, у Клуб учлањујемо касније афирмисане песнике/писце Тодора Дутину и Олгицу Миличевић). Почели смо да (јавно) читамо наше прве стихове на одељњнским/школским приредбама, које су допринеле да и уредник (тадашњег) Гласа Требиња (Драшко Бубрешко) сазна за то. Отуда ће се наредне (1965) године први пут појавити стихови неколико чланова „Свитања“ у тим новинама. Када сам угледао прве штампане моје стихове у њима, био сам јако одушевљен; као и сви остали чије су песме „објављене“. Од тада ће почети да се интересују за чланове „Свитања“ и неки старији песници из требињске средине (пре свега Брато Павловић). По доласку са факултета, на стално запослење, у Требиње (у јесен 1966), професор Радослав Милошевић ће бити истински покретач (spiritus movens) највећег броја активности чланства „Свитања“; посебно кроз њихово упознавање и повезивање са младим (али и већ афирмисаним) песницима из других средина (Приједор/Козара, Тузла/Лукавац, Добој, Бијељина, Сарајево, Дубровник, Никшић) и кроз наступање на заједничким песничких вечери са њима.
Када је реч о мојој првој (дечачкој) перцепцији песника Дучића, могу да је допуним са једним – за мене (тада) – несвакидашњим призором. Приликом доласка у Градску библиотеку Требиња, ради тражења књига за школску лектиру, управница Библиотеке (Зора Миловановић, за коју тада сазнајем да је сестра моје цењене професорице српског језика – Јованке Кукурић) упитала је Братића и мене да ли бисмо хтели нешто да видимо у просторији, која се налазила у подрумском делу библиотеке, иза шалтера за издавање књига. Наравно да смо обојица били радознали (као и увек што смо остали), па смо ушли у ту просторију. У њој су били отворени неки (мањи и већи) пакети; с пуно печата и (за мене тада) упечатљивим натписом U S A. Управница нам је само рекла да је то „заоставштина песника Јована Дучића, која је раније стигла из Америке“; журила је на неки састанак и оставила нас је да сами „пребирамо“ по тим картонским кутијама. Из њих су, пред наше очи, „израњале“ Дучићеве збирке песама, неки рукописи, уметничке слике и (за нас, тада) неки чудни предмети – од којих је на мене посебан утисак оставила дипломатска одора и, посебно, лента – која ме је тада подсећала на сватовску колајну. (Од тада, самоиницијативно, почињем да учим напамет неке Дучићеве стихове; и да их рецитујем – јавно (на школским приредбама), или приватно – у, за мене, „пригодним ситуацијама“).
П р и з о р п р в и: именовање поетских вечери у Требињу (1967) године
Почетком априла 1967. године Радослав Милошевић покреће иницијативу, на састанку Клуба младих писаца „Свитања“, да се у што скорије време представимо својим најновијим песмама, и то, за почетак, у Центру средњих школа и у основним школама у Требињу; с тим да то наше представљање понесе назив „ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ“, које би се од тада – сваке наредние године, приближно истог датума – одржавале у Требињу. На том састанку Клуба смо направили и „распоред“ чланова Клуба, који се сатојао у томе да на четири места одржавања Дучићевих вечери (Центар средњих школа, Прва и Друга основна школа и Основна школа у Џивару/Петровом Пољу) учествује приближно подједнак број младих песника. Мене је „запало“ да организујем и да припремим једну просторију/учионицу Прве основне школе (на „пијаци“) у којој ћу рецитовати своје стихове (са још три-четири члана Клуба). (За Другу основну школу био је „задужен“ Радослав Братић; за Центар средњих школа – Радослав Милошевић, а за Основну школу у Џивару/Петровом Пољу био је „задужен“ Тодор Дутина). У живом сећању ми је остало убеђивање, прво директора Прве основне школе (Перишића, који ми је предавао, као хонорарни наставник, физику у гимназији) да одобри одсуство ученика, који желе да нас слушају, са последња два часа послеподневне смене, а онда убеђивање и неких „теткица“ (које је требало „приволети“ да сачекају завршетак те наше – како је дотични директор рекао – „приредбе“, како би се просторија „довела у ред“ за сутрашњу наставу). Сећам се да су нам два ученика старијих разреда те основне школе (Мирослав и Ђорђе) помогли да мало „дизајнирамо“ учионицу за рецитовање; уз обавезно „качење“ на школску таблу пак-папира са исписаним називом поетске вечери -„ПРВЕ ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ – 1967“. (Обавезу да тај назив истакну, имали су и остали учесници, тамо где су рецитовали своје стихове).
Како сам био активан учесник у школској/гимназијској и омладинској организацији у граду, већ сутрадан сам чуо коментаре у школи (од неких директора средњих школа), као и на улици (од неких нижих омладинских и партијских руководилаца), који су се односили на то – ко нам је одобрио да (тако) организујемо вечери младих песника („ко је смислио такав назив вечери“;„кога смо питали“; „ко ће им надокнадити губитак часова“ са којих су ученици отишли да слушају учеснике песничких вечери, и сл.?).
П р и з о р д р у г и: исти назив поетских вечери
у Требињу и наредне (1968) године
Годину дана после првих, у јавности града Требиња већ солидно препознатљиви млади песници из „Свитања“, организују дводневне „ДРУГЕ ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ – 1968“; уз јавно презентовање тог назива. Коoрдинатор свих активности је проф. Радослав Милошевић, који је главни водитељ („конферансије“) програма обе вечери. Поред њега, Радослав Братић и ја смо највише учествовали у дочеку „гостију“, њиховом смештају (у Ђачки дом, или код пријатеља), као и у њиховом испраћају на железничку, или аутобуску станицу. Некако, више присуством („са стране“), „општинска власт“ (оличена у руководиоцима општинског комитета омладине и у представницима још неких друштвених организација) укључује се у организацију ових вечери поезије. Овај пут, поред требињских младих песника, учествују млади песници из других средина (углавном из оних са којима је претходне три године успостављена „сарадња“; укључујући и 15-дневна дружења и наступе неколико нас из „Свитања“ на песничким сусретима на Козари, У Лукавцу, Дубровнику и Никшићу – претходне три године).
Сећам се да је публика „напунила“ сале/просторе, на три места где су наступали млади песници (у Дому војске/“на Царини“, у подрумској сали Гимназије и на бини испред „Бегове куће“). Ја сам своје стихове рецитовао на другом и трећем месту. У посебном сећању ми је остало то што – сам имао велику трему приликом рецитовања у просторијама Гимназије, јер сам (ненадано) у публици запазио готово све моје професоре (које сам изузетно ценио, а који ето тада први пут слушају моје стихове). У сали „на Царини“, прво је покушала да наступи једна локална поп-група (али је то трајало врло кратко, јер им се покварило појачало, па су одустали), а потом смо ми млади песници – према унапред припремљеном редоследу – рецитовали/читали своје стихове; уз надахнуто „конферансијеово“ представљање сваког учесника посебно. На бини испред „Бегове куће“ смо рецитовали (неко једну, неко две песме), „израњајући“ из мрака на осветљену позорницу, пред публику (која је седела у полу-мрачном простору око ње).
Два, или три дана, после завршетка (и) других „Дучићевих вечери поезије“ разговарали смо на састанку „Свитања“ о „утисцима“ са њих, као и о томе како да се те вечери следеће године још садржајније организују. Нисмо крили задовољство што те вечери постају „традиција у нашем граду“, али смо тада закључили да се за наредне (треће) вечери позову и већ афирмисани песници, као и да се установи награда за најбољу песничку збирку у претходној години (за шта треба више заинтересовати општинску власт , како би се ангажовала на том“послу“). (Они ће се, у релативно већем броју појавити следеће године). (Неколико месеци, после завршетка других „Дучићевих вечери поезије“, већина прво-учлањених младих песника из клуба „Свитања“ – укључујући и мој одлазак у Београд – одлази из Требиња на студије у Београд, или у Сарајево; остаје проф. Радослав Милошевић, са подмлађеним саставом тог клуба. (Икао сам на првим и другим вечерима поезије, у славу Дучића, рецитовао своје песме, на трећим сусретима, 1969. године, нисам се појавио /ни као слушалац/ – због заузетости око полагања испита на Факултету у Београду).
П р и з о р т р е ћ и: „систем“ преузима контролу над
организацијом „Дучићевих вечери поезије“ (1970) године
Ни хладно ни топло јесење вече, 1970. године. Седам за сто у башти „Платана“ у Требињу, одмах након изласка из аутобуса којим сам допутовао из Београда. Стигао сам непосредно пред ЗВАНИЧНО отварање четвртих „Дучићевих вечери поезије – 1970“, јер сазнајем од брата Радослава да програм вечери почиње за око један сат. Такође, од њега сазнајем још: да је дошло доста афирмисаних песника (а управо сам за суседним столом препознавао Десанку Максимовић и Миру Алечковић); да је он само један од учесника у програму вечери, јер су целокупну организацију овај пут преузели „општински органи“; да из Клуба младих писаца „Свитања“, осим њега, нико други не учествује у програму вечери; и још понешто о „атмосфери“ око припреме ових поетских вечери. Док сам се осврнуо на покрет наших познатих песникиња ка излазу из кафанске баште, за нашим столом се „створи“ уредник Гласа Требиња (Драшко Бубрешко). Уз пиће, које испи на брзину, само рече да жури, јер хоће да провери „у општини“ да ли је тачно да ће се први пут доделити награда за збирку поезије „Дучићевих вечери поезије“ (за најбољу збирку поезије у претходној, 1969-ој години) песнику („студенту медицине из Сарајева“ – како нагласи) Радовану Караџићу. Оде он. За њим и брат Радослав. Остао сам седећи за столом (за који су повремено седали моје другарице и другови из гимназије, као и неки требињски млади песници), чекајући да се заврши главни програм вечери.
Није прошло ни два сата од растанке, а за мој сто под „Платанима“ се вратио брат Радослав (пошто је завршио свој наступ међу првим учесницима), као и Тодор Дутина и још неки млади песници (који су присустрвовали као слушаоци). Седели смо и разговарали о томе ко све учествује у програму; када истовремено чујем да је „конферансије“ вечери била једна бивша ученица требињске гимназије (која се никада није ни занимала за поезију, нити је сарађивала са било ким из Клуба младих писаца „Свитања“, већ су је „именовали“ неки „утицајни општинари“). Око 21 сат и 30 минута, опет у журби, дође уредник Гласа Требиња, који нам пренесе информацију да је (извесни) жири оповргао своју претходну одлуку – да се прва награда „Дучићевих вечери поезије“, за збирку „Лудо копље“, не додели њеном аутору (због неких – како је рекао – „мутних разлога, који су стигли преко телефона из Сарајева“).
После краћег „нагађања“ зашто се то десило, разишли смо се „по граду“; свако „на своју страну“. (То је уједно био и мој последњи призор из Требиња, који је у вези с организовањем и одржавањем „Дучићевих вечери поезије“).
Е п и л о г: накнадни призор/информација
о почецима „Дучићевих вечери поезије“
У пролеће 1971. године, седим у старој београдској српској кафани „?“ („Упитник“) за столом са Радославом Братићем (коме сам се – одмах по нашем доласку на студије – придружио у окупљању младих песника-студената у клуб, који је био познат у Студентском граду као „Генерација 69“) и, кроз разговор о завичају, „присећамо“ се наших почетничких стихова и учешћа у покретању „Дучићевих вечери поезије“. Братић извади из своје торбе (у којој је увек било неколико књига и разних исечака из новина и часописа) неколико исечка из Политике, уз констатацију: „Погледај шта су о нама писали партијски идеолози – Куртовић и Давичо – називајући нас клинцима-националистима из Требиња који на тамо неким поетским вечерима рехабилитују ретроградне идеологе (како они третирају песника Дучића); а да ми то нисмо тада ни знали“! Тада сам само рекао својем најбољем пријатењу, другу од најранијег детињства и венчаном куму (књижњвнику Братићу) да су ми се, тог тренутка, у сећање вратили они упитни гласови из школе и с требињских улица који су изражавали неслагање што смо (вансистемски) приступили организацији првих и других „Дучићевих вечери поезије“. А, у ствари, то су били само „наговештаји“ за касније (системско, с идеолошким разлогом) преименовање истих тих поетских вечери.
Недуго после тога, из разговора са братом Радославом, Братић и ја сазнајемо (а убрзо сазнаје и шира јавност, из медија) да ће се наредне вечери поезије у Требињу звати – не „Дучићеве“ – него „Требињске“. (Тако и би – неколико наредних година; док се те вечери опет не „вратише себи“).
