Завичајни клуб Билећана, после вишегодишњих напора, успео је да прикупи заоставштину Рајке Мерћеп, једне од највећих, ако не и највеће уметница поникле на херцеговачког кршу.
Рајка Билећанка, како су је звали у пријатељи и поштоваоци, говорила је шест језика, излагала у најзначајнијим париским галеријама, друговала са највећим уметницима двадесетог века, а у своме родноме завичају остала готово заборављена и непозната.
Вредна збирка ове необично даровите сликарке и вајарке, која је била расута и заборављена, уз помоћ људи добре воље, сада се налази на једном месту.
Урађен је и каталог са радовима најпознатије билећке уметнице.
Надамо се да ће ово заборављено уметничко благо, ускоро пронаћи своје место под сунцем, у Галерији или Легату Рајке Мерћеп, у њеној родној Билећи.
Рајка Мерћеп била је српска вајарка, керамичарка и сликарка. Рођена у Билећи 1904. године у имућној породици. Отац јој је био индустријалац и посједник. Велики рат су дочекали у Херцеговини а после рата умире јој мајка и отац одлучује да се са фамилијом пресели за Сарајево. У раној младости Рајка је почела да се интересује за књижевност, филозофију и умјетност, дружила се са сликарима, књижевницима, глумцима у Сарајеву.
Друговала је са Јованом Дучићем, који јој је 1922. године написао и посветио пјесму „Јесењи рефрен“
У почетку је желела бити глумила и балерина. Али убрзо је почела да окупира једна друга умјетност: у глини је ваљала различите фигуре. Прве поуке у вајарству добила је од Иве Деспић и Анте Матковића, а након тога школовање је наставила у Загребу, на Академији код Ивана Мештровића.
Током школовања много је путовала а после боравка у Италији и Њемачкој одлучила је да се стално настани у Паризу. Имала је 23 године а у граду свјетлости је поред вајарства похађала и курсеве керамике.
Студирала је на Académie Colarossi, а послије је прешла на Académie de la Grande Chaumiere код Bourdelle-a.
Рајка први велики успјех постиже на Салону независних1930. године, са бистом под називом „Лик Азије“. Критика је о овом раду позитивно писала, истичући њену „мушку одважност”.
Када се у Женеви, 1929. године, одржавала конференција Друштва народа, Рајка је успела да се пробије до сале за седнице, где је цртала карикатуре говорника, светских политичара. У паузи је од делегата траћила да јој се потпишу испод цртежа са својим ликом и нико је није одбио.
Пикасов пријатељ Андреј Салмон посвећује јој велики текст у Грингореу, предвиђајући јој блиставу будућност. Једно време живела у радила у Ла ришу, некада славној уметничкој колонији у којој су својевремено радили Шагал, Сутин, Модиљани и многи други великани „париске школе”.
Из Париза се вратила 1935. године у друштву руског емигранта Ивана Бјеликова са којим се и венчала у Сарајеву. Уредила је атеље у стану своје сестре са намером да се ту стално настани али после пословних проблема у које је запао Иван вратила се у Париз и више никада није посетила Сарајево.
За време Другог светског рата није излагала. Почетком 1946. године изложила је три цртежа: Покољ невиних, Орадоур и Југославија 1941-1945, које јој град Париз откупио за своје збирке.
Рајка је излагала у готово свим париским галеријама: у Јесењем, Тиљеријама, Салону независних и др. Редовно је учествовала на изложбама југословенских уметника у Паризу али и у другим местима у Француској.
Међу њеним радовима нарочито се истиче биста песника Милана Ракића која је била откупљена и до Другог светског рата изложена у Музеју импресиониста у Паризу.
У време израде портрета чувени српски песник се лечио у Паризу. Лик је лепо профилисан са благо издуженим лицем, смиреним и лепо извајаним цртама, али помало затамњеним погледом са жељом, како су наводили историчари уметности, „да се изрази духовна снага песника, али и његов већ болесни лик“.
Урадила је велики број скулптура у камену, теракоти и бронзи, код којих је приметно занимање за разне форме женског тела, као и заинтересованост за покрет. Вредни пажње су многи мушки, женски и дечји портрети, као и скулптуре са бескрајним разликама у облицима, пропорцијама, стањима и положајима људске фигуре.
Њеном раду највише су одговарали мотиви лирске транспаренције, испружених женских актова бакарног тоналитета, главе девојчица, купачице и материнство. Можда су, ипак, најсуптилније биле оне њене скулптуре које су настајале на извориштима материнства.
Једна од скулптура се управо тако и зове Мајка са дететом. Постоји и једна скулптура зрелог женског лика са благо нагнутом главу у чијем се лику одражавала сета прожета чежњом.
Своје стваралаштво је посвећивала и портретној уметности. Један од њених портрета је Портрет Стјепана Радића. Цртежи су такође битна ставка у њеном целокупном стваралачком опусу.
Урадила је велики број скулптура у камену, теракоти и бронзи, код којих је примјетно занимање за разне форме женског тијела, као и заинтересованост за покрет. Вриједни пажње су многи мушки, женски и дјечји портрети, као и скулптуре са бескрајним разликама у облицима, пропорцијама, стањима и положајима људске фигуре.
Рајка је тридесетих година излагала своје радове и у Београду. Послије другог свјетског рата, њен рад је случајно или намјерно препуштен забораву.
Дјела Рајке Мерћеп налазе се у париским галеријама, у сарајевском музеју, Народном музеју у Београду а од сада један део збирке чува и Завичајни клуб Билећана у Србији.
Надамо се да ће та збирка ускоро бити и део сталне изложбене поставке у Галерији Рајке Билећанке у њеној родној Билећи.
