Иза затворених граница крије се отупили разум и сулуди наум, који не отима народу светиње, већ кидише на Бога. Сада отимају Бога од народа пошто су све узели осим светиња и свевишњег.
Страшно је гледати све ово зло а камоли живети у њему. Иронија, цинизам, сарказам, злурадост, болесни неки клохот одзвања. Сан ли је или је свети Петар поново свету десницу подигао? Ако не Он, мораће неко. Оне што све заклетве погазише једино клетва чека.
Мада су одавно сами себе у камен затукли. Клетве им неће фалити а благослова су се, као и образа, давно одрекли. Срби и верујући грађани у Црној Гори лагано постају европски Копти. За разлику од египатских хришћана које прогони исламска држава, званични Каиро покушава да их штити, православни верници у Црној Гори су на удару своје државе.
„На гумну је ђаво заиграо”, каже народна песма. Из далека прошлост јечи. Манито коло Растичко заскочило Петрову главицу. Новак и Стојан скамењени посматрају окупирани Господарев храм, грађен дарежљивошћу руског цара мученика.
Они га опколили а он свинуо. Као кандило у светогорској пустињи! Манастир никад светлији. Обасјан благословом свога заштитника. Светог Василија, слава му и милост, на кога је изгубљени режим почео режати.
Али Никшић се никшићки још једном изнад себе уздигао.
У времену и изнад времена. Као и пре три деценије када су јагњеће заменили ђавољим бригадама. Радници су имали снагу да мењају власт, али се све променило. Радници и фабрике нестадоше, власт од идеолошке постаде мафијашка и пусти корење.
Никшић се одупире, како и приличи граду који никада није узмицао.
Не није сам. Свети је Василије слава му и милост ту међу нама! Слава града оробљеног похлепом сопствене периферије, умало да прерасти у крвопролиће.
Људи су изашли да се поклоне Светом Василију заштитнику Никшића. Не да митингују. Окуражен благословом свјатејшега Чудотворца народ је сишао са позорнице пандемије.
Стигла је полиција из Подгорице, специјална – однарођена и добро ухрањена.
“ Усташе,усташе…,” проломило се из хиљаде грла. Полицијски час је од једанаест.
Полицијски час у Црној Гори није престао још од времена италијанске фашистичке окупације. Само што су сада потомци италијанских жбира наслоњени на натовско корито. Иза затворених граница крије се отупили разум и сулуди наум, који не отима народу светиње.
Већ кидишу на Бога. Није случајно настала максима: „Убили смо Бога у њему!”
Сада отимају Бога од народа пошто су све узели осим светиња и свевишњег.
Очити да поруку владике Јоаникија, приликом привођења, да се никада безбедније није осећао, нису разумели.
Разум су затурили али време разума ће се поново искобељати из рушевина терора и насиља.
Мишо Вујовић
