Будући да су куповни папирићи (звани ћати) ретки и скупи, они дуван заматају у новине и истргнуте листове из случајно залуталих књига. Сагорена, одштампана слова, у облику дима улазе им у плућа и у крвоток и таложе им се у глави. То су читаве библиотеке, којих Херцеговци нису ни свесни.
Капори потичу из села Мириловићи изнад Билеће и одвајкада саде свој дуван. Када сам као четрнаестогодишњи дечак први пут посетио родно село свога оца, затекао сам бабу Јовану како ниже листове дувана. Извадила је оштар мали нож на преклапање из дубоког џепа своје кецеље, исекла два листа дувана, смотала их вешто у парче исцепане новине и дала ми да пушим.
Била је страстан пушач. Ко зна колико би још живела да није у деведесет седмој години оставила дуван, љута на себе што је запалила покривач заспавши са упаљеном цигаретом у устима.
Пушим, дакле, још од тог давног дана, не без осећања гриже савести,знајући да ће ми дуван једног дана доћи главе. И право је, али сам се бар напушио уживоту! Седећи једне ноћи покрај ватре у планини Видуши, по којој су завијали вукови, слушао сам једног старца како тврди да су Херцеговци, и када су неписмени, најначитанији међу Србима.
Будући да су куповни папирићи (звани ћати) ретки и скупи, они дуван заматају у новине и истргнуте листове из случајно залуталих књига. Сагорена, одштампана слова, у облику дима улазе им у плућа и у крвоток и таложе им се у глави. То су читаве библиотеке, којих Херцеговци нису ни свесни.
Отац Гојко, кога је баба највише волела и јединог га послала у школу, од новца из Гера, настави да се школује по свету, па се ја тако 1937. родих у Сарајеву.
Моја покојна мајка, Бојана, била је изданак угледне српске фамилије Велимировић, која је временом осиромашила, тако да је моја бака морала да издаје једну собу.
Њу је изнајмио мој отац. Тај млади Херцеговац, старинског кова, савестан и преозбиљан за своје године, био је велики финансијски стручњак, уредних навика и патријархалног васпитања.
Заробљен на почетку рата као резервни официр Краљевске војске, одведен је у Нирнберг – у официрски логор, где је провео пуне четири године шаљући ми редовно разгледнице и дописнице, које је красио крупни жиг немачке цензуре.
Моја мајка, која је погинула тринаестог априла 1941, за време немачког бомбардовања Сарајева заштитивши ме својим телом од срушене куће, мора да је много волела тог мршавог, озбиљног човека светлих очију.
За време рата, живео сам код сестре моје баке, Јање Барош, пошто ми је у тој кући погинула и бака.
Не рачунајући оно детиње жврљање по хартијама и доцртавање бркова на фотографијама тетака у албуму, цртам од четврте године.
О Божићу 1941, наша сусетка са другог спрата -као уздарје за улогу положајника поклонила ми је прве акварел боје марке „Фабер“ купљене у књижари код „Симона & Катана“, јединој продавници сликарског материјала у Сарајеву, заједно са дивном четком црне лакиране дршке.
Мој отац, високи службеник Министарства иностраних послова, заузет државним пословима, дошао је по мене да ме одведе у Београд тек годину дана после завршетка рата, 1946.
Одрастао сам као прилично размажено градско дете у окружењу дипломата и њихових лепих жена, летујући на Бледу у посебној вили.
Али је мој отац одлучио да то није добар свет за мене, па је почео да ме сваког летњег и зимског распуста шаље у село Бајмок, код свог старијег брата Мирка Капора.
Момо Капор
