Неморални и безверни, умислили су да ће временом, змијским кораком, удавити читав један народ. Видећемо да ли ће им све то проћи. Нас Србе могу и побити, али остаје чињеница – од Мила никада неће бити државник. Ранко – колики је верник, толики је и човек. Душко је све у животу у мери у којој је интелигентан. Ректор је скрнавитељ ђедовог гроба. Мираш је обичан распоп, лаж у месинганој ризи.
Драги Брате и Сестро,
Пишем Вам као Србин, патриота, професор настаријег балканског универзитета, један од вођа највећег студентског, демократског протеста у историји Балкана, као сарадник реформских премијера и саветник наших влада.
Пишем као неко ко нема личних интереса, ни страсти кад је реч о Црној Гори и једино ми је на срцу да мој, српски, народ живи слободно, у складу са нашим обичајима, традицијама, у духу наше историје и према слову демократије и правде коју су наше земље још давно, пре више од века избориле.
Што се тиче других народа, ваших суседа – Муслимана, Бошњака, Албанаца, Хрвата, националних Црногораца, ја им желим оно што и вама. Слободу коју смо им некада давно, у разним приликама давали, тражимо и за себе. Не тражимо национално уједињење у једну и недељиву, сасвим природну Србију, јер сами немамо око тога јединствен став, али примећујемо како сви они, где год им је могуће, то право већ остварују.
Слушао сам оног јадног човека, Ранка Кривокапића, како у причаоници коју неки зову парламентом, говори нашим народним посланицима да су изгубили све ратове. Набраја их: за Југославију, за Косово и против НАТО-а. Не разуме, или се претвара, да то нису били само наши ратови. То су били ратови које је требало да води сваки добронамеран и слободоуман човек који је био држављанин југословенских држава.
Када смо те ратове, како каже, изгубили, ми смо стекли право да растуримо сваку државу коју можемо, да узмемо део сваке земље у којој живимо и да станемо уз сваког освајача кога желимо. То право ћемо кад-тад искористити, уколико нам до те јединствене и важне прилике не престану да бране основна људска, грађанска и национална права.
Чак и када су преварно избацивали ћирилицу из новина и школских дневника, када су лагали око заставе на којој је представљен Милов папагај, када су слали смрадове увијене у униформу да певају са Томпсоном у славу градишких месара, или двометарску моралну глисту фалисификовали у шефа државе – они нама нису одузели нешто што нам пре тога одавно већ нису отели Хитлер или Стаљин. Украли силом, па њима дали.
Ми смо Срби мали народ, у Црној Гори су нам већину одузели нацисти, фашисти, црногорске усташе и комунисти, помогли су им НАТО авиони, тако да ми својим скримним снагама, чак и да нас свих десет милиона дође, не можемо за сада то да променимо. Можемо, ипак, да не пристанемо.
Тирани увек мисле да могу све. Неморални и безверни, умислили су да ће временом, змијским кораком, удавити читав један народ. Видећемо да ли ће им све то проћи. Нас Србе могу и побити, али остаје чињеница – од Мила никада неће бити државник. Ранко – колики је верник, толики је и човек. Душко је све у животу у мери у којој је интелигентан. Ректор је скрнавитељ ђедовог гроба. Мираш је обичан распоп, лаж у месинганој ризи.
Тарзан им је амбасадор – сутра могу и Чити да дају агреман. Сви су ми некако, када их боље погледам, под сенком лепоте и учености Срђана Дармановића.
Донели су закон противно уставу, страним установама, саветима других цркава и процедури, уз помоћ лажи и преваре. Они мисле, осудили су српске вође, правно отуђили црквену имовину, а спровешће кад нестану напетости. Греше.
Увек дође тренутак за који силници, тирани и манијаци мисле да не постоји. У српској књижевности тај час је опеван. Филип Вишњић је певао о „приликама“ које су „свеци вргли“, како се Срби нису смели дићи на устанак, а касније их пак није било могуће умирити. Ђура Јакшић је узвисио Србина који „ћути, кипи и чути – ал’ не да ђаво, ил’ не да Бог.“
Сада више не бранимо расклиману државну творевину коју су нам комунисти уништену оставили да је сачувамо. Не боримо се за од Албанаца насељено а од Американаца заузето Косово. Није више у питању геноцидом испражњена земља негде на Западу. Сада смо ту, ту су наши прагови и наше светиње. Бранимо себе. Против нас су авети, кукавице, безумници и најамници.
Победићемо, јер правда и живот морају опстати. Ово је она борба у којој је створен и од које је саткан Човек. Да се нешто променило осетио сам неки дан у скупштини у уплашеном гласићу Ивана Брајовића и муцању Ранка Кривокапића. На улицама наших градова у којима свети оци бране народну цркву, а полиција стидљиво почиње да стаје на њихову страну.
Када је загрмела Кнез Михаилова улица, под заставом папагаја на Тарзановој амбасади. Сви смо заједно, никада јединственији и јачи. Сетио сам се великог песника Мекоулија и храброг римског јунака Хорација: „Сваком човјеку на овој земљи, смрт долази прије или касније. И како да човјек умре боље него пред страшним непријатељем, за пепео својих отаца и храмове богова својих.“
