Наш покојни Момо Капор, у свијету умјетности постао је неко и нешто, па ће такав и остати и бити запамћен за дуга времена. А да је остао овдје био би само обични Капор, као и сви други наши Капори из Мириловића што су, и ништа више. Због свега, земљаче у свијету, и овим писмом ти поручујемо одовуда из Херцеговине, да ништа паметније у животу ниси ни учинио него кад си из завичаја кренуо у свијет. Херцеговац је у свијету свуда скупљи него код куће. И зато ти је порука одовуда: не враћај се овамо да ти жалосна мајка није
Да си остао овдје, био би нико и ништа, што, уосталом, у херцеговачкој представи, и јесу сви они који су у Херцеговини остали. Овако, чим си кренуо у свијет, порастао си у очима мајке Херцеговине барем за пола педља. Ако ништа друго, земља која те родила, још када си кренуо, признала ти је и признање одала за то што си имао храбрости и памети да кренеш у свијет.
Признала и одмах рекла да није ни сумњала да имаш петљу и да видиш много даље од свих који у Херцеговини остају. Кад си пошао, потапшала те руком по рамену и рекла: „Аферим, пиле од сокола, види се да си прави кршни Херцеговац“.
Да ниси прави, не би ни оварисао путем у свијет јер они који овдје остају, нису кадри пронаћи ни тај пут а не што друго. Такви ни за шта друго и нису, сем за Херцеговине. А ти си свој пут нашао, схвативши још од самог почетка да за све оне који су у Херцеговини рођени другог пута и нема, сем оног који у свијет води.
Сви ми који смо овдје остали, јефтинији смо барем за копље од оних који су отишли, ето само због тог одласка, а о другом да се и не говори. А да смо имали имало памети, не би ни ми овдје остали јер, гдје год да смо отишли, били би дупло скупљи и трипут више постигли.
Да смо били кадри схватити како нигдје није теже живјети и живот стварати као у сиротој и оскудној Херцеговини, отишли би и ми. Овако, дошло нам је у главу тек кад нам је било касно, а не каже се у Херцеговини тек тако: „Потоња памет, кењцу под реп“.
Због свега, земљаче у свијету, и овим писмом ти поручујемо одовуда из Херцеговине, да ништа паметније у животу ниси ни учинио него кад си из завичаја кренуо у свијет. Херцеговац је у свијету свуда скупљи него код куће. Овдје сви знају ко си и шта си и од кога си и кад им год те чињенице затребају, редовно их и употријебе.
Тада најчешће кажу: „Као да га не знам кад се пршкао у лугу и кад су му слине висиле из носа и кад није знао ни да бекне него је од мене преписивао и домаће и писмене задаће“. Успут, обавезно припомену и шта ти је и ко био отац, а не забораве никада чак ни дједове лоше стране и особине. Ако ништа друго, сјете се да у кући нисте имали чак ни хљеба довољно, а не чега друго, као да је сиромаштво неки гријех или лоша људска особина и као да су у Херцеговини сви остали имали шта су год пожељели и хтјели.
И никад се не сјете да је пола Херцеговине гладовало и да би је, најпослије,
више од пола и изумрло од глади да се није селила у свијет. Зато, сваком младом Херцеговцу ништа паметније нема него да одмах спакује торбу, па – пут под ноге, као што си је и ти спаковао и друм за свијет под ноге ухватио.
А да си остао овдје, по црнијем би се познавао. И зато ти је порука одовуда: не враћај се овамо да ти жалосна мајка није. Нема ништа горе него се из свијета вратити у Херцеговину и тако спасти с коња на магарца.
Остала је, овдје у Херцеговини, прича о некаквом нашем муслиману коме није ваљао ни Цариград. Заправо, није то ни прича него више руга и спрдња.
Елем, по Првом свјетском рату, кад је створена заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, многи наш домаћи муслиман је помислио да за њега, овдје у каурској држави, више живота нема. Помислио и досјетио се да му ваља селити тамо гдје се на миру езан учи и гдје, сваки час и на сваки начин, не показују како су робовали пет вијекова па сад хоће да се насите свега онога што им је у том периоду било забрањено и ускраћено.
Тих дана, за Стамбол је, заједно са неколико богатих муслиманских породица,
кренуо и неки Ђапо из Плане, сиромашак али правовјеран човјек. Подигао и он своју сиротињу, умијешао се у велике и јаке и кренуо. Већином су селили бољестојећи – бегови, аге и агински и беговски синови и унуци, али, ето, нашао се и тај један сиромашак Ђапо, који је помислио да му је мјесто са њима и међу њима.
Додуше сви су се чудили, једнако хришћани као и муслимани, шта ће један сиромашак међу богатим, али он је тако одлучио. Говорили су му паметни и разложни људи да су богаташу паре одувијек биле и остале једини завичај, права вјера и сва заклетва, али ништа није помагало.
И десило се оно што је мало ко очекивао – уколико је у Стамбол стигао, утолико се овамо, још брже, вратио. Послије је причао по Планој и свуда докле су га ноге носиле, како га је у Стамболу хватала нека тјескоба и како му се чинило да ће прснути ако се не врати. Тако се и вратио из богатог и великог Стамбола у малу и сиромашну Херцеговину одакле је и кренуо.
Из истог оног Стамбола, дугог и широког, који је центар свега свијета и који би, кад би како могло бити да цијели свијет буде једна држава, зацијело био њен главни град. А он се вратио у Херцеговину која је накрај свега свијета и која је свакоме по крају и задња рупа на свирали, а уз то још и каурска. Изругивали су се са њим и баш му тако објашњавали, али он ништа није признавао него је једнако говорио да је Херцеговина његова па ако је и задња и да му једино у њој живота има чак и кад би била шејтанова а не каурска.
И људи би га, одмахнувши руком и смијући се његовој причи, остављали на миру. Али, за разлику од људи, прича га, ни до дана данашњега, није оставила на миру. Она му никада није признала право да је у Херцеговини љепше и боље него у Стамболу, па се, од тога времена, за свакога ко тражи хљеба мимо погаче, овдје лијепо каже: „Не ваља му, колико ни Ђапу у Стамболу“.
А можда би и ти, земљаче у свијету, коме ово и пишем, прошао као и тај Ђапо и можда би
остао у поспрдној причи само да се вратиш овамо. Зато се не враћај да ти кукала мајка није, нити икад помишљај на то јер гору одлуку у животу не би могао донијети. И увијек, кад год ти на ум падне Херцеговина, сјети се ко си био док си овдје боравио и шта би данас био да си ту и остао.
Зато, чим ти на ум падне Херцеговина па те, од помисли на њу, ухвати носталгија, пут под ноге па у завичај. Два дана овамо су сасвим довољна да те носталгија прође и да схватиш да би повратак био најпогрешнија одлука у твом животу. Добро упамти, овдје је све малешно, а у Херцеговини се никада не постижу велики успјеси.
Наш покојни Момо Капор, у свијету умјетности постао је неко и нешто и то на више поља, па ће такав и остати и бити запамћен за дуга времена. А да је остао овдје био би само обични Капор, као и сви други наши Капори из Мирловића што су, и ништа више.
А можда не би ни толико постигао него би био још нешто мање и безначајније. Можда само обичан Капорило, како у нас често зову кршне и вриједне Капоре, или још и горе – Капорица, како је чест надимак Капорима нижег раста и слабије грађе. И све би то Момо можда био, са истим оним даром који је посједовао и истим оним способностима које му Бог бијаше подарио, само да је овдје остао.
И, ево, драги земљаче, на крају још да ти напишем да се тамо у свијету превише не секираш за нас овамо. Овдје је како јесте, како је прије било и како ће увијек бити. Све је овдје још увијек оно баш по херцеговачки и другачије и не може нити ће икада бити.
А што се тиче нас који смо овдје, не секирај превише, преживјећемо већ некако. Преживјели су и бројни Херцеговци прије нас, који су били стопут на горем реду, па ћемо некако и ми.
Помози ако што можеш, а ако не можеш, како најчешће и јесте, Херцеговина ти због тога
неће превише замјерити, хвала је Богу и нека си здраво ти и сви наши остали у свијету.
Херцеговина је одавно навикла да јој се превише не помаже, због чега не умије ни да
замјери.
А то што ми који смо остали овдје нећемо постићи много, није превише ни важно.
Важније је да ви, који сте у свијету, постигнете нешто тамо гдје јесте и гдје се то једино и
може постићи. Од вашег успјеха живјеће и Херцеговина и свима свуда причати да има свога у свијету и то не било кога него оно баш некога.
А у тој причи, никада неће заборавити да на крају дода ону херцеговачку, добро познату, изреку: „Нека свога и у гори вука“.
Шћепан Алексић
