Владика Григорије опростио се данас на празник Светог Василија Острошког и Тврдошког од својих Херцеговаца и Епархије захумско херцеговачке у којој је служио 25 година. Владика је поручио да му „пола срца остаје у Херцеговини и да ће се вратити једног дана“.
У својој бесjеди у препуним Мркоњићима, родном селу Светог Василија, коју су у сузама слушали и млади и сиједе главе, владика је симболично описао зашто се на Сабору понудио да оде у Епархију у Немачкој и напусти Херцеговину коју воли.
– Човjек се ријетко кад одмара и хладује под дрветом које је сам засадио. Таква је, ваљда, правда! Молим вас најпонизније и свим срцем да се молите и за мене Светом Василију, да остане уз мене и на мом новом путу и у мојој новој служби и жртви – бесjедио је владика.
Он се помолио и Светом Василију, за кога каже да га је својим животом научио да се не боји змија и шкоприја, да буде уз њега у туђини:
-Свети претходниче, што сад идем у хладну туђину, јер вјерујем да, с твојим благословом, могу помоћи нашем расијаном народу! Да им могу показати да је наш Бог Христос свуда, и да си ти са нама, ма гдје ми били!
Епископ Григорије позвао је Херцеговце да поштују новог владику Димитрија кога је Сабор на његов приједлог изабрао за насљедника.
-Будите му, ви хришћани, пријатељи, сапутници и сатрудници! Будите му оно на шта сте позвани, народ Светог Саве и Светог Василија, народ Божји!
Село Мркоњићи које има свега 11 становника и двадесетак камених кућа смјештених у врлетима Поповог поља надомак Требиња, данас је било испуњено народом, вјерницима, ходочасницима и дјеловало као парче херцеговачке „свете земље“. Где год да се окренете чула се иста реченица изговорена са сјетом: “Оде нам наш Григорије”.
„Драга браћо и сестре,
Пожурио сам из Београда како бих стигао у своје мило Требиње и био данас овдје, са вама, у Мркоњићима. Помислио сам да је то најбоље и најприкладније мјесто да захвалим Светом Василију, оцу и владици херцеговачком! Молим и вас, добри Херцеговци, духовни потомци Светог Василија, да у овом часу заједно са мном захвалите Светом Василију!
Свети оче Василије, благодарим за ових 25 година свештенства у твојој светој Херцеговини! Хвала јер ме ниједног часа ниси оставио самог! Помогао си ми да с тобом поглед усмјеравам ка Христу а својим животом си ме учио да једновремено примам ударце и благосиљам. Својим благословом си ме покретао и подстицао да волим сусједе, људе друге вјере и нације, јер си и ти тако чинио и чиниш!
Упутио си ме да будем пастир пастирима, да љубим и поштујем своје свештенике и сатруднике. Ти си ми показивао да треба да се радујем туђој срећи и напретку, и још више си ме упућивао да, колико год и кад год могу, благо спустим руку на раме болних и немоћних. Твој поглед и очи су ме покренули да с радошћу гледам ова поља, ријеке, језера и горе, и да их доживим као своје, као твоје, као Божје те да их осјетим и видим као дар, као слику, као пјесму! Од тебе сам научио да ми срце заигра кад угледам дијете и да ми утроба затрепери кад видим витке и прелијепе младиће и дјевојке, с дивним умним и блиставим очима! Да се радујем сваком човјеку; да се топим од милине у разговору с нашим племенитим старицама и старцима. Да уживам и благодарим на чудесним плодовима ове земље, на вину, воћу, поврћу; да гледам и миришем наше траве!
Научио си ме, свети оче, да се не плашим змија и шкорпија; да волим сунце и тугујем тихо када пада киша. Научио си ме да се исповиједам Требишњици, Неретви, Брегави, Заломки; да цијеним и волим Орјен и Прењ, Зеленгору, Морине и Лебршник! Охрабрио си ме да пјевам на Чемерну и Придворици; да тихо плачем у Житомислићу и Пребиловцима!
Да Мостаром шетам отмено као Шантић, да волим Требиње слично Дучићу! Да никад не заборавим, када сам у Дубровнику, Владиславиће и Бошковиће; да подједнако поштујем горштаке и пољаке! Ти си ме учио да су сви људи браћа, да је Црква мајка, да је Бог пријатељ и Отац и Сведржитељ!
Данас сам дошао у ово твоје и наше село, у твој и наш дом, у ову цркву, да са овим народом подијелим благодарност и да изразим неизмјерну захвалност због свих благодати којим си ме даровао, свети! Ако си ти, пастиру и учитељу, имао потребу и вољу, из било којих разлога, да напустиш ову земљу и да ради жртве и молитве одеш у хладну пећину, схвати и мене, свети претходниче, што сад идем у хладну туђину, јер вјерујем да, с твојим благословом, могу помоћи нашем расијаном народу! Да им могу показати да је наш Бог Христос свуда, и да си ти са нама, ма гдје ми били!
Света црква, ти и овај народ на твој трон ускоро постављате нашег дивног оца Димитрија из твог и нашег Тврдоша! А ви се, драга браћо и сестре, помолите да нову службу и жртву отац Димитрије понесе и изнесе уз помоћ Светог Василија јер другачије у Херцеговини и не може да буде!
Будите му, ви хришћани, пријатељи, сапутници и сатрудници! Будите му оно на шта сте позвани, народ Светог Саве и Светог Василија, народ Божји! Молим вас најпонизније и свим срцем да се молите и за мене Светом Василију, да остане уз мене и на мом новом путу и у мојој новој служби и жртви.
Врло је могуће да је ово дрво, браћо и сестре, засадио Свети Василије, али се није под њим одмарао. Отуда и ми треба да разумијемо да се човјек ријетко кад одмара и хладује под дрветом које је сам засадио. Таква је, ваљда, правда! Не треба да вам казујем да сам пола живота провео с вама. Можда је и сувишно напомињати да ми пола срца остаје овдје и да ћу се вратити једног дана да овдје умрем јер се не могу сахранити у бијелом свијету само с оном другом половином!“
Извор: Епархија Захумско-херцеговачка и приморска
