Није Билећа ово језеро, овај комад земље, Обилићев вијенац, или тврђава, већ људи, душе скројене на једном предјелу између горе и мора, гдје камен и вода, не оспоравају једно другом постојање, него живе заједно као море и вал, вјетар и прашина, гора и зеленило
Између брежуљака вјечно овјенчаних снијегом, положена Божијом руком на раме језерског плаветнила, лежи земљица Светога Саве, из камена изњедрена још и прије Косовског боја, и осталих великих датума историје читавог српског рода. Баците ли бистар поглед на кршевите предјеле, видјећете један градић, средњовјековну раскрсницу караванских путева, градић што се удостојио да никне из камене груде, у доба кад су сада многе далеке земље, тек избијале из земље, као први зуби новорођенчета.
Муком њених будућих житеља, Билећа се родила, вијековима и деценијама после, враћала је тај дуг својим чедима, синовима и кћерима, дајући им писце, вајаре, сликаре, који ће њено постојање славити на свим континентима, на Вуковом језику, са благословом Светога Саве, и са гордошћу Његошевом.
Да ли сам достојна да после Капора, Братића, и осталих великана пером, извезем које слово, о граду гдје сам рођена, шта да кажем што није већ речено, како да ријечју прославим већ слављено?А опет, та наша вучја ћуд у Херцеговини, тјера и моју младу крв да поносно и пркосно збори о крају, чији се почеци вежу за раније бројке и године, него почеци велике Америке, а чији крај не можемо назирати, док год српче Савином земљом шеће.
Отуђио се наш народ много, брат брата не познаје, широм српства темељи су се затресли, али овдје у хумској земљи, другачије се дише, другачије се збори. Кад бих напустила ово парче земљице, као пчела у потрази за цвијетом богатим што бољим нектаром мами, чула бих приче како сва наша „добра дјеца“, како их овдје обично зовемо, успјевају зато што немају куда, него да бјеже са камена, да их мука љута тјера да оду, и постану оно што никада нису ни слутили да ће бити.
Насмијала бих се само, а када бих се вратила својој матици, видјела бих оно што они нису могли видјети, ни осјетити, можда зато што нису хтјели, или зато што су наши преци ипак у праву били, када би на огњишту говорили нараштајима, да главу на овај камен могу наслонити само одабрани, и да је зов крви јачи од било кога гласа.
Овдје се знојем, и ожиљцима вијековима дизало све оно што имамо данас, као оставштину поколењима, народ је овдје сваки камен на леђима пренио, упорно и непоколебљиво, некада и више пута, но што је могао бројати. Не стиди се овдје човјек да каже да је одрастао на хљебу и масти, сланини, пршуту и меду,не стиди се да каже да би неријетко заспао на мокрој ледини и ту остао лежати, све док се Сунце не би пробило између околњих брда. Многи од њих се не стиде да кажу да би некада преспавали и кад би их Сунце опоменуло, и да је због тога кожа тежачка бивала све тамнија.
Не стиде се да кажу ни да су угостили путника што се случајно жедан нашао на друму, чак и онда када они нису имали довољно хране и воде за себе, створили су за најмање још једно, дјеливши брату по Христу, како је и сам Господ учио. Не стиде се да признају да су у сваком вијеку умирали по најмање три пута, да су гинули кад су најмање били криви и кад су се најмање питали. Овај народ нема чега да се стиди, није сагињао главу ни пред дуждом ни пред јаничарем, једино што би навело ове људе на помисао стида, био би образ, који они никада нису изгубили, чак ни када су главе летјеле.
Данас, после свих ратова, преживљених налета, и наших залета крстећи се са три прста молимо се за мир костију, оних који одоше без поздрава. Овдје човјек није дигао „главу под небеса“, живи са свјешћу да ће једног дана небо му бити дом.
Како и сам назив Билеће говори, многи су „бивали“ и „летјели“ овим простотом, многима је Билећа остала у сјећању као мјесташце гдје су провели младост, у просторијама некадашње чувене касарне, гдје су дјечаци постајали људи, а марш њихових корака, постао је препознатљив, гдје год би се појавили.
Камене улице, као печат једнога времена, чувају тајну читаве колоне измјењених генерација, стихове шаптане на ухо, не одају ником, дужне су дјеци због оних кољена разбијених на њима, и због трешања које су оплакали када би их у трку просули на тло, после читавог дана верања по стаблима у двориштима комшија. Ни Обилићев вијенац, ни шкакљањем по табанима не би признао, да је једини кривац за многе договорене, али и случајне сусрете младости.
Кад би му досадила тутњава брзих корака, обично љети кад би се асфалт загријао, посало би омладину на језеро, да расхладе и тијело и главу.А језеро као језеро, смијеши се и не да киши да помоли, не да вјетру да узбурка купање Билећана.Зна оно, да није обично, да је наше херцеговачко море, и да једини у Српској имамо привилегију да га зовемо нашим.Зна оно, мала лукавица, колико нас храни, зна бити и домаћин рибарима немирнога духа, који траже у плаветнилу потајно мир, а порродици се правдају да ће баш тога дана бити добар улов.
Старији Билећани говоре да још увијек ноћу кад легну, него вријеме у ушима им одзвањају тактови Билећанке, као белег једног времена, давно уснулог.Да их ноге слушају као прије, похитали би Хаџибеговом брду, или као оној тврђави , дигнутој на брдашцу изнад језера, аустроугарском вољом, нашом руком.Могу само прошетати лаганим кораком до стећака, који исписују посебне странице, самим својим постојањем, и тиме што пркосе велу времена,стојећи непомични, прави, као почасна стража.
Уз домаћу кафу, и ракију, неко од Билећана ће увијек бити расположен да вам исприча овдје свима познату историјску причу о Влатку Вуковићу,и о бици која се 1388. није одиграла нигдје друго, до у Билећи. Рука ће задрхтати од узбуђења, а он ће наставити да приповједа како је свих својих љета опстајао на земљи Немањића, и неће дозволити, да се Билећа и Херцеговина, назову ништа мање српском, него ли и Шумадија.
Неће дозволити слово о томе, да су не дај Боже, двије деценије уназад, овдје пале главе ради руке овог мирољубивог народа, што зна само за вјеру, љубав и наду.Цитираће,свог земљака, Херцеговца свјетског, а нашег Јована Дучића, да „вјерује у Бога и у српство“, и додати мајчицу Русију. Суза из ока ће канути, кад се сјети одреда руских добровољаца, и братску наклоност православне Русије. И неће вам признати да је то била суза, већ само трунчић који му је одзвркнуо у око, њему Херцеговцу, и који не може ништа ономе који се чак борио и са медвједима.
Наша „добра дјеца“ одавно су напуштају свој крај, постају инжењери, доктори, и писци, а кад оду, ма гдје год макли, при проговореној трећој ријечи познају одакле су. Чуде се њиховој висини, а после њиховој интелигенцији, за коју криве посебно Херцеговину, као поднебље и расадника талената и учењака. Ех, моја Херцеговино, свугдје ли си позната, што по вину, меду, што по људима, најбољим твојим амбасадорима.Неки од њих сад имају и своје улице, по Београду, Новом саду, звучна су имена многих института, а Билећа, мати као мати, препричава својим комшијама успјехе добро одгојене дјечице.
Знао је Сава да ће бити нешто од овог грумена,на коме се најчистији језик говори, осјећао је да ће под овим храстом нићи дика на понос читавоме роду. Зар да не будемо поносни, после свега, у дубини душе још смо ми исти, каткад опсујемо, онако нехотице, али још се ми надамо бољим животима, још увијек стиснемо зубе на неправду.
Да, мати, још увијек се радујемо дјетињем плачу, босоноги шетамо по врелом љетњем асфалту, кад нас нико не види, не кријемо се киши, јер у ушима одзвањају бакине ријечи да ћемо тако порасти, ако је уопште могуће више од овога. Радујемо се нашем Сунцу, нашим птицама, вјетру и киши, знајући да су потребни нашој земљи, и нашем човјеку.
Није Билећа ово језеро, овај комад земље, Обилићев вијенац, или тврђава, већ људи, душе скројене, на једном предјелу између горе и мора, гдје камен и вода, не оспоравају једно другом постојање, већ живе заједно као море и вал, вјетар и прашина, гора и зеленило.Ова душа херцеговачка, што ни под пријетњом смрћу нестати неће, већ ће се помолити Богу, знајући да ће и тако доћи у сигурне руке.
А ја…могу само да волим ово мјесто, гдје сам прве кораке направила, гдје сам и ја научила да се крстим, да читам слова, и почела да пишем тамо неке пјесме, баш на обали билећког језера.Кољена сам разбила на вијенчевом асфалту, он ме тјерао стећцима и музеју, а ја бих се као размажено дијете опет њему враћала, и тако све у круг.Кад ја одем неки нови клинци, преузеће већ добро увјежбане улоге, а ја ћу их са осмјехом посматрати, кад навратим из ко зна ког мјеста, покушаћу погодити на кога ми од другова из средње личе, по младежу или белегу од богиња, које смо мање више преболовали сви.
Ја ћу тада можда бити неки други човјек, који ће писати неке друге пјесме, из даљине, о камену, који је једино што сматрам блиским.Ја ћу тада бити човјек, који ће приповједати оно што су мени приповједали, који ће вољети сваки дио овога града, душом дјетињом, коју само има и старо и младо, у Савиној земљи, у Херцеговини, напослетку у Билећи.Ја ћу тада бити човјек који се неће стидјети да каже одакле је, и колико је пута наслонио главу на овај камен, знајући његове и добре и зле ћуди.
Дајана Алексић
