Радован је напунио љетос 105 година а рођен прије Великог рата, 1912 године
БИЛЕЋА – Ријетки становници Републике Српске могу да се похвале са стотину љета, још су рјеђи они који са навршеним вијеком живота примају пензију, а таквих је 22 који сваког мјесеца пред својим домовима погледају поштаре.
Међу најстаријим становницима РС је Радован Суџум (105) из Билеће.
Већина њих, иако у дубокој старости, радује се свакој новој исплати плодова свога или рада њихових супружника. Рад и залагање којим су стекли пензије и данас су им главне животне водиље, које предано преносе својим потомцима.
На висину пензија најстарији пензионери у Српској нису се пожалили, бар тако нису пренијели њихови унуци. С обзиром на то да су слабог здравља, ријечи највремешнијих становника пренијели су нам њихови најближи.
Међу најстаријим становницима РС је старина Радован Суџум (105) из Билеће. Рођен је далеке 1912. године у билећком селу Подосоје и тренутно је најстарији Херцеговац.
Као дјечак преживио је Први свјетски рат, био учесник Другог, а на својој кожи осјетио је и недаће које је донио овај посљедњи рат.
Радио је у вуновлачарској радњи у Билећи, одакле је због повреде отишао у инвалидску пензију. У домаћинству старине Радована под једним кровом живе четири генерације Суџума.
“За све што смо створили у животу захвални смо ђеду, који нас је увијек савјетовао да будемо поштени и вриједни, да радимо тако да се због својих поступака не стидимо”, испричао је унук ђеда Радована, Милан Суџум.
За ђеда, који је преко леђа превалио бројне недаће, глад и немаштину у ратним годинама, каже да се ријетко у животу на нешто жалио.
“Ђед је као каплар у војсци у Нишу радио на изградњи споменика Незнаном јунаку на Авали у Београду, за шта је добио златну медаљу краља Петра Другог и повељу коју и данас чувамо уоквирену на зиду “, испричао је Милан.
Стогодишњаци живе у Бањалуци, Приједору, Билећи.
Једна од најстаријих пензионерки у РС је Бањалучанка Ружица Кајтез која има 103 године. Рођена је у вихору Првог свјетског рата 1914. године у Дрвару, а ратних деведесетих година сахранила је сина којег је узео ратни вихор, када је и напустила огњиште и доселила се у Бањалуку. Данас живи управо од пензије, коју је зарадио њен муж.
“Бака Ружица је цијели живот била домаћица. Слога у кући била је темељ свега. Највећа радост су јој унуци и чукунунуче”, испричала је унука Драгана Кајтез.
Додаје да је бака, иако у одмаклим годинама, још покретна, али је вид и слух издају сваког дана. Највећа јој је жеља да бар још једном оде у свој Дрвар.
Извор: Глас Српске
