Рајка Билећанка – највећа херцеговачка умјетница

Тешко да ћете срести некога у Билећи ко вам неће наизуст рећи све о познатим Билећанима – Младену Секуловићу (Карлу Малдену), Мому Капору, Меши Селимовићу, билећким оскарима али нико, или готово нико, неће поменути Рајку Мерћеп.

А Рајка је једна од највећих ако не и највећа уметница поникла са херцеговачког крша. Тешко је проникнути зашто је ова необично даровита сликарка и вајарка која је говорила шест језика, излагала у најзначајнијим париским галеријама, друговала са највећим уметницима двадесетог века, остала готово непозната и заборављена у родноме завичају.

Рајка је рођена у Билићи 1904. године у имућној породици. Отац јој је био инустријалац и посједник. Велики рат су дочекали у Херцеговини а после рата умире јој мајка и отац одлучује да се са фамилијом пресели за Сарајево. У раној младости Рајка је почела да се интересује за књижевност, филозофију и умјетност, дружила се са сликарима, књижевницима, глумцима у Сарајеву.

Друговала је са Јованом Дучићем, који јој је 1922. године написао и посветио пјесму Јесењи рефрен

У почетку је желела бити глумила и балерина. Али убрзо је почела да окупира једна друга умјетност: у глини је ваљала различите фигуре. Прве поуке у вајарству добила је од Иве Деспић и АнтеМатковића, а након тога школовање је наставила у Загребу, на Академији код Ивана Мештровића. Током школовања много је путовала а после боравка у Италији и Њемачкој одлучила је да се стално настани у Паризу. Имала је 23 године а у граду свијетлости је поред вајарства похађала и курсеве керамике.

Студирала је на Académie Colarossi, а послије је прешла на  Académie de la Grande Chaumiere код Bourdelle-a.

Рајка први велики успјех постиже на Салону независних1930. године, са бистом под називом „Лик Азије“. Критика је о овом раду позитивно писала, истичући њену „мушку одважност”.

Пикасов пријатељ Андреј Салмон посвећује јој велики текст у Грингореу, предвиђајући јој блиставу будућност. Једно је вријеме живјела у радила у Ла ришу, некада славној умјетничкој колонији у којој су својевремено радили Шагал, Сутин, Модиљани и многи други великани „париске школе”.

Из Париза се вратила 1935. године у друштву руског емигранта Ивана Бјеликова са којим се и вјеначала у Сарајеву. Уредила је атеље у стану своје сестре са намјером да се ту стално настани али после пословних проблема у које је запао Иван вратила се у Париз.

За вријеме Другог свјетског рата није излагала а када је почетком 1946. године изложила три цртежа: Покољ невиних, Орадоур и Југославија 1941-1945 град Париз јој је откупио све цртеже за своје збирке.

Рајка је излагала у готово свим париским галеријама: у Јесењем, Љетном салону, Тиљеријама, Салону независних и др. Редовно је учествовала на изложбама југословенских умјетника у Паризу али и у другим местима у Француској.

Међу њеним радовима нарочито се истиче биста пјесника Милана Ракића која је била откупљена и до Другог свјетског рата изложена у Музеју импресиониста у Паризу. У вријеме израде портрета чувени српски пјесник се лијечио у Паризу. Лик је лијепо профилисан са благо издуженим лицем, смиреним и лијепо извајаним цртама, али помало затамњеним погледом са жељом, како су наводили историчари умјетности, „да се изрази духовна снага пјесника али и његов већ болесни лик“.

Урадила је велики број скулптура у камену, теракоти и бронзи, код којих је примјетно занимање за разне форме женског тијела, као и заинтересованост за покрет. Вриједни пажње су многи мушки, женски и дјечји портрети, као и скулптуре са бескрајним разликама у облицима, пропорцијама, стањима и положајима људске фигуре.

Дјела Рајке Мерћеп се чувају, осим у париским галеријама, у сарајевском музеју али и Народном музеју у Београду. Рајка је тридесетих година излагала своје радове и у Београду.

Послије другог свјетског рата, њен рад је случајно или намјерно  препуштен забораву.

А Рајка, рођена Билећанка остала је тако непозната чак и у месту одакле се отиснула у свијет умјетности.

Никола Тркља