И тако, пробудиш се једног суботњег јутра, покушаваш да се разбудиш великом шољом кафе, и нехотице укључиш телевизор. Није да тебе занима које шпанске серије је јутрос реприза, нити ко је у жирију неког музичког такмичења, једноставно не знаш ни шта те натјерало да га укључиш.
И „пребациш“ пар канала, и имаш чудан осјећај, као да си већ гледао то, јер увијек исте приче, иста дешавања, само имају за актере различите ликове, јер јунацима се сигурно не могу назвати. И пожелиш да одеш, не знаш куда, али знаш зашто, пожелиш да побјегнеш од других, али највише од самог себе, из страха да не би и ти постао као они. И помислиш, да ћеш крила свити под неким другим небом, и да ће „Сунце туђег неба“, тамо негдје, љепше и јаче те гријати.
Брже-боље пакујеш кофере, иако не знаш шта понијети, нешто да те веже јер мјесто рођења из пасоша не можеш избрисати.Не желиш да понесеш превише, јер знаш у дубини душе, да ће те тамо негдје с времена на вријеме ухватити носталгија, баш за тим нечим од чега бјежиш упорно.Можда ће ти недостајати она особа што си некад била, и што је на камену учила да црта првим потезима четкице.
Узмеш атлас, бираш други град, другу државу, можда и други континент.Ако зажмуриш, мислиш биће ти лакше, тад ћеш мислиш моћи кривити „срећу“, а не саму себе… У аутобусу пустиш коју сузу, и она бака што сједи поред тебе упита те зашто плачеш, а ти бришеш сузу прстима, и правдаш се, то је ради пјесме…
И на слушалицама чујеш познате ријечи: Тамо гдје је срце, тамо сија Сунце, и помислиш, Боже нисам много слагала… И дођеш у тај неки град, полупразних кофера, срца пуног жеља, и са усана ти се омакне реченица: Могло је боље..
Брзо научиш да живиш у том граду, навикнеш на његове ноћи и зоре, његове станице, са којих све чешће идеш у друге градове, све оне само ријетко у онај, што некад бјеше твој… И научиш друге језике, посјетиш све оно што си хтио још кад си слушао о томе на часовима географије.
И некад само, ако сретнеш још једног „бјегунца“, који те позна по нагласку неке ријечи, што си је случајно изговорио.И почиње да те мислима враћа на мјесто, из чијег си крила давно пошао корацима у непознато. И не кајеш се, јер знаш опет би исто, то ти је ваљда пут, али ниси заборавио…
И од тог случајног пролазника на кога си случајно наишла, затражиш да ти прича… о земљи Херцеговој, о камену, сунцу и вину…
И након, дуге молбе исприча ти, да је баш недавно био код мајке у Херцеговини.Да камене куће још нијемо стоје, да је јео сир и кајмак, истог укуса, као кад је био дијете, и долазио кући разбијених кољена. Пробао је вино, које су му кад је био мали бранили, дозвољавали би само на слави који гутљај у славу Божију.
„Сине, обо наше, херцеговачко, јако је, за трен образи порумен“-сјећа се, говорили су му стари. А ти почнеш грохотом да се смијеш, јер си у својој кући толико пута чула ову реченицу у мојој кући. Исто као и ону: „Гдје ћеш сине по звиздану“, требала ти је читава вјечност да скапираш шта је тај „звиздан“. И док ти кроз мисли пролази оно: Колико блага хумска земља има, он те прекине реченицом. Драга моја, све је исто, само људи нису.
И једно вече те врати годинама уназад, и схватиш да док си покушавао да будеш бјегунца, био си срећан.Ма то Сунце које је гријало тамо, било је твоје, и тај камен је твој јер си из њега изникао…био је твој.Вратиш се у стан, тог неког града, погледаш кроз прозор…видиш зграде, људе, улице, а ниједна она камена. И опет упалиш телевизор, и схватиш, исто као прије десет година, сличне приче, различити ликови, само и они некако другачији него што су били.“Уђе нешто у овај народ“, сјетиш се говорили су стари.И прође ти она реченица пролазникашто си срео“Све је исто, само људи нису“, и одједном даш алиби разлозима, које упорно понављаш кад те питају зашто си отишао.
И срећан си ти и ту, и у било којем граду, јер знаш да сам твориш сопствену срећу. Само понекад, кад сретнеш земљаке, као мало дијете затражиш: Причај ми о Херцеговини, причај о сунцу и вину.
А ја ја ћу те само слушати, и нећу ријеч изустити, јер ћутњом чуваш оно што волиш, оно твоје, што припада сјећању.
Извор: Слободна Херцеговина (Дајана Алексић)
