До краја ове године одржаће се ко зна колико још протеста, политичких скупова, скупова колективног израза незадовољства, а мени се ни на један неће ићи. Вјероватно ни на један нећу ни отићи.
С друге стране, не спадам у неутралне људе, оне који „нит смрде, нит миришу“. Стих „нит је вино, нити вода“ у мојим мислима увијек је одговарао карактеру само једне особе ─ кукавице.
Данте Алигијери кукавице смјешта у предворје Пакла, као недостојне мука, јер за живота ни добра ни зла не чинише.
Свети Владика Николај каже: „И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући.
Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан.“ Нисам кукавица, и желим за живота да радим добро. Понајмање желим да будем штетна, али не желим да у маси узвикујем: „Тако је!“
Јер у сваком тако је, видим култ Домановићевог слијепог вође.
Јер у свако тако је, испраћеном лупањем у шерпе и лонце уз звук пиштаљке, видим један пети октобар.
Али све да је и тај пети октобар био сплет несрећних околности који је угушио једну колективну наду, остају ријечи Андрићевог Давила из Травничке хронике: „Под жрвњем револуције све се мрвило, мењало и нестајало брзо и без трага. Као у сновима што бива, људи су прелазили кратко и непосредно од положаја на положај, од части до части, од срамоте до смрти, од беде до славе, само једни у једном правцу, а други у другом, обрнутом.
Заједно са осталима и Давил је био пијан од неразумљиве среће, као што су увек опијени слаби људи када им успе да нађу заједничку и општепризнату формулу која им обећава остварење њихових потреба и нагона на рачун туђе штете и пропасти, а која их у исто време ослобађа гриже савести и одговорности.
И он је и даље ишао, живео, писао чланке и урлао са светином, али сада већ мучен унутарњим расцепом који дуго није хтео ни сам себи да призна, и који је до краја крио од свакога. А кад је дошао час да се решава од животу краљевом и судбини Краљевства, када је морао да бира између горког пића револуције, која га је тако силовито понела, и „краљевске добрте“ , која га је отхранила, младић се одједном опет нашао на другој страни.ˮ
Прејака реч много прије убија оне који желе да увијек иду једном страном. Прејака ─ не по своме смислу, већ јачини без смисла. А та бесмислена јачина убија енергију потребну за борбу добра против зла, како рече Свети Николај.
Није добро ћутати, а још мање викати тако да нико никог не разумије, тако да након сваке буке остане ћутање, и ваша слабост, јер једно тако је ништа није промијенило, а остали сте сами на једној страни. Вишестрани, прејаки и неутрални увијек се снађу.
Сања Вуковић
