Писац Момо Капор, приликом једне од посјета завичајним Мириловићима, смјештеним изнад саме Чепелице, чуо је исту ову причу и, претварајући је у литературу, искључио сваку могућност да у њу зађе црв заборава. Али и без тога она се и овог пута казује у новој варијанти, покушавајући тако да докаже да не припада само неком Милићевићу из Звијерине него и бројним другим нашим људима
Од бројних прича о нашим Американцима, од којих би свака безмало могла да буде тврд темељ за обиман роман, незаобилазна је она о некаквом Милићевићу из билећког села Звијерина, који је, давно некад, пожелио да постане аустријски жандарм. То забачено село необичног имена смјестило се у кршевитим и посним брдима, али упркос околини, сивој од камена и жеђи, посједује своју љепоту садржану у невеликом али плодном пољу, шумовитом предјелу гдје расту висока храстова, јасенова и кљенова стабла и људима такође високим, кршним и лијепим, а уз то често и веома умним. Ни тај Милићевић, по имену Никола, није оскудијевао ни са чиме што Бог човјеку може да подари.
И све му је било баш потаман и по мјери до онога дана када је, спуштајући се наниже према ријеци и питомини, гдје жеђ није била свакодневна људска невоља, угледао Бојану, кћи чепеличког кнеза Стојана. Чепеличанке су у Херцеговини одувијек словиле као најљепше, а како и не би кад су расле крај ријеке, поред врба, трешања и смокава, гдје је снијег права ријеткост и гдје, за разлику од брдовите Херцеговине, лице не пуца и не груби на оштрим мразевима и јаким и хладним сјеверним вјетровима. Између свих издвајала се, по стасу и лијепом лицу, та Бојана коју укућани, за разлику од турског времена, у Аустрији више нису морали да скривају, па је слободно ходала поред ријеке заједно са осталим чобанима, перачицама рубља и водоношама. За разлику од других дјевојака, које су имале по двије плетенице, Бојана је своју густу и бујну кестењасту косу сплијетала у само једну, дебелу као рука иза шаке.
Никола Милићевић, син сиромашног сељака из високог села Звијерина, чије необично име казује о њему боље и од најобимније научне студије, спустивши се, докон и безбрижан, у умнину, Бојану је сусрео у Чепелици крај истоимене ријеке и то баш у тренутку док је носила воду са извора званог Чеп, по коме су и ријека и село добили име. На тренутак су обоје застали и погледали се очима пуним задивљења и љубавног жара, а онда је дјевојка оборила поглед према земљи и продужила даље.
Младић, истог тренутка уловљен у мишоловку љепоте и љубавног жара, остао је још неко вријеме непокретан и нијем, гледајући за дјевојком која се трудила да се што прије изгуби између врба, јасенова и трешања. У његов унутрашњи свијет тог тренутка уселио се дјевојачки лик, који се намиче пред очи попут крилатог анђела са фреске у манастиру Добрићево и више се одатле не може одагнати. Чинило му се да су јој очи од дозрелих трешања чепеличких, воде са извора Чеп и бљештавила сунца које се купа у ријеци Требишњици, а лице од мјесечине која се ноћу просипа низ чепеличке стране.
Тог истог тренутка Никола Милићевић, син сиромашног сељака из високог села Звијерина, пожелио је за жену Бојану, кћи чепеличког кнеза Стојана. Али која корист од тога кад, осим онога што му је Бог подарио, није имао ништа друго што би водило према остварењу његове жеље. Син сиромашног сељака из Звијерине, осим по стасу и љепоти, ни по чему другом није био прилика кћери добростојећег кнеза из питомог села Чепелица кроз које протиче ријека Чепелица.
Звијерина јесте имала поље и шуму, али је то све било премалено и предалеко у брдима да би човјек остварио оно што не дарује Бог него се стиче радом, трговином и добрим и паметним управљањем. Све му је то, још од онога тренутка када је угледао дјевојку крај ријеке, било јасно, због чега га је и ошинула црна пруга која се, из главе, гдје је непрекидно трептио дјевојачки лик, спуштала наниже све до желуца у коме се претварала у ватрену куглу што пече и гребе без престанка.
Упркос свему постојао је пријеки пут који је водио према дјевојци из Чепелице. Баш тих дана Аустрија је регрутовала жандарме по Херцеговини, па се Никола присјетио да би плава униформа, са позлаћеном дугмади која сјајкају на сунцу, капа везена свилом, црне кожне чизме и дебела мјесечна плата били довољни за стицање права на дјевојку. Већ наредног дана хитао је као окрилатио низ камените стазе према Билећи , са надом у срцу и Бојаниним ликом пред очима.
На провјери у Билећи, која је била пресудна за одабир будућих жандарма, био је најбржи, најдаље је бацио камена с рамена, најдуже скочио из мјеста и пообарао све противнике у рвању. Уз то био је и најизгледнији што је био важан услов за будућег аустријског жандарма. Тако је на списку будућих жандарма и уписан на прво мјесто.
Пред Николом Милићевићем, сином сиромашног сељака из забаченог села Звијерина, отворио се свијет, а она црна и болна пруга, са завршетком у желуцу, одједном је нестала.
У жандармеријској станици у Билећи поднијели су пред њега некакав папир истичући да је то уговор о ступању у службу који треба да потпише. Застао је, погледао у комад бијеле хартије и онда рекао:
-Али , ја не знам да пишем.
Аустријски службеници су га гледали у чуду и нису могли повјеровати да тако лијеп, способан и отресит младић није писмен. Искрено жалећи, саопштили су му да они који не знају да читају и пишу не могу бити примљени у аустријску службу.
Пред сином сиромашног сељака из Звијерине свијет се тог тренутка срушио, а она црна и болна пруга са завршетком у желуцу, поново га је ошинула свом снагом. Пред очима му се смрачило, али је и у том мраку, постојан и неизбрисив, стајао лик дјевојке из Чепелице. Ни часа не часећи, без пребијене паре у џепу, запутио се пјешице у Дубровник.
Још исте вечери обрео се у дубровачкој луци Груж, гдје је лако пронашао земљаке, тешке лучке раднике, који су се побринули око његовог смјештаја и исхране. Неки Вуковић са Меке Груде, око кога су се свакодневно окупљали Дубровчани да би се увјерили да заиста са лакоћом подиже и носи бачве од стотину килограма и један Рњез из Врањских, приближно исте снаге, нахранили су га и одвели у свој изнајмљени стан, који није био ништа друго до најобичнији подрум у каменој Вукелића кући. Ту им је Милићевић саопштио да је кренуо за Америку и замолио их да му помогну око одласка.
Већ трећег дана утрпали су га у једно велико и празно храстово буре, из кога је изашао чим се брод нашао на пучини. На вапору, из чијих димњака је непрекидно пушило, за слијепог путника било је довољно посла и он ниједан није одбијао трудећи се да на тај начин помогне посади и надокнади трошкове за неплаћену бродску карту. Пловећи тако преко Средоземља, а потом и преко Атлантика, коначно се, након пуних шездесет дана, искрцао у Невијорку.
Пуну годину радио је у рудницима у Гери, држава Индијана, а потом, са нешто зарађених долара у џепу, отпутовао у Аризону. Привлачила га је та земља, ни сам није знао због чега, ваљда зато што је, сува и каменита, понајвише личила на Херцеговину, па се тамо коначно и скрасио. Радио је у једној клаоници и неколико година касније, за мали новац, купио од државе повелики комад суве и камените земље ни сам не знајући шта би са њом. И тако је, умјесто да буде аустријски жандарм, куповином земље, већ тада постао Американац. Али лик дјевојке из Чепелице, коју бијаху већ удали наниже низ Требишњицу за неког Мулину у Дубочане, који и јесу били за ње, и даље је трептио пред његовим очима.
Све би личило, не на херцеговачко-америчку него на древну кинеску причу, да му, десетак година касније, када се, већ окућен и ријешен да се, за разлику од бројних других Херцеговаца, не враћа у завичај, није пало на памет да ископа чатрњу на своме имању. Сматрао је да је, у безводном и сушном крају, она најпотребнија свакоме ко ту намјерава да живи. И тако је копао из дана у дан кад год би имао слободног времена.
Послије скоро пола године, када је ископана рупа била дубока више од шест метара, на њеном дну појавили су се трагови неке црне течности. У том тренутку чак се мало и разочарао бојећи се да ће му сав онај огромни уложени труд остати узалудан јер ту неће моћи да направи чатрњу. Али, убрзо су му објаснили да је имао изузетну срећу и да је открио нафтни извор.
И тако је онај сиромашни младић из Звијерине убрзо постао богат човјек. Основао је и своје нафтно предузеће које је пословало све успјешније јер је нафте било у изобиљу. Тако радећи, десетак година касније, једна од најпознатијих и највећих америчких нафтних компанија понуди му потписивање уговора о сарадњи и заједничком пословању.
На потписивање уговора, поред бројних угледних и богатих гостију, пристигао је и велики број новинара. Њиховом чуђењу није било краја када је богати и угледни нафташ, на мјесту гдје је требало да потпише уговор, притиснуо кажипрстом десне руке. Салетјели су га са свих страна тражећи да им одговори на само једно питање:
-А шта бисте ви, господине Милићевићу, тек били да сте писмени?
– Био бих аустријски жандарм у Билећи, рече и пред очи му искрсну лик Бојане, кћери чепеличког кнеза Стојана.
У Америци, гдје се, због обиља онога што јесте и што тек долази, све брзо заборавља, давно је изашла из памћења и прича о херцеговачком Американцу Николи Милићевићу. Али у Херцеговини, која не обилује било чиме што би произвело заборав и у којој је памћење много постојаније, она и даље живи.
Писац Момо Капор, приликом једне од посјета завичајним Мириловићима, смјештеним изнад саме Чепелице, чуо је исту ову причу и, претварајући је у литературу, искључио сваку могућност да у њу зађе црв заборава. Али и без тога она се и овог пута казује у новој варијанти, покушавајући тако да докаже да не припада само неком Милићевићу из Звијерине него и бројним другим нашим људима, који су, трагајући за бољим животом, постали успјешни и значајни Американци, мијењајући при том своју и судбину цијелог човјечанства. Већ скоро пола вијека, не постоје више ријека Чепелица, истоимено село ни извор Чеп. Сакриле су их воде Билећког језера. Причу ништа не може да сакрије.
Шћепан Алексић
