Двадесетак некадашњих ученика генерације 1962-1966 године гимназије „Голуб Куреш“ окупило се прошлог љета у Билећи да обиљежи вриједан јубилеј – педесет година од матуре генерација .
Било је ту универзитетских професора, љекара и инжењера, правника, професора и наставника, успјешних и угледних привредника… Женски дио екипе сачињавали су Зора, Стана, Славка и Мира, бисери генерације, остварене личности у сваком погледу и професионално и лично ( породично).
Након дуго времена поново улазимо у пространи гимназијски хол са неком скривеном зебњом и узбуђењем као некада пред неки важни писмени из математике или завршни матурски испит. Понекад ми у сан долазе ове учионице и тјескобна сјећања на неке тешке задатке из математике.
Али све то прекрива плима угодних сјећања на драге ликове мојих другова и уважених професора. Улазимо у учионицу заједно са нашим професором техничког образовања Слободаном А. Сједамо у школске клупе као некада, до мене мој друг Радивоје И. са Вучијег Дола. Иза мене сједа мој друг и пријатељ Мишо К. и казује да је исто тако сједао када је од мене преписивао задатке из математике.
Иако је урадио писмени за пролазну оцјену, од мене је преписао задатак са неком грешкицом, што је открио правични и неумољиви професор Куреш и додијелио му негативну оцјену. Много година касније ја сам се шалио на наш рачун да сам ја боље знао математику а он рачун. Данас је Мишо угледни и успјешни привредник и као увијек показао се као прави домаћин угостивши овом приликом своје другаре са обилатим херцеговацким ручком.
Прозивка тече, нижу се исповијести о професионалним, личним и породичним судбинама. Исповијести набијене емоцијама, топлином и срећом због састанка након дугог низа година. Са зида изнад катедре гледа нас лик бесмртног пјесника П.П. Његоша са стиховима: „ Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити“.
Са десне стране од катедре, на бочном зиду слике савремених пјесника Рајка Петрова Нога и Матије Бећковића. Сјетих се ратних времена и судбоносних дана у стварању Републик Српске ,када сам сусретао Нога и Капора на светосавским приредбама и првим борбеним линијама на ратишту гдје су дијелили судбину са својим народом.
Жао ми је што се у учионици поред слика поменутих пјесника не налази и слика Мома Капора, који је тако топло писао о Херцеговини „која је грчкија од Грчке, тамо где на стећцима камене невесте у рат витезове испраћају и са разбојишта сто дочекују“.
На крају школског часа Митар К. један од главних иницијатора и организатора овога скупа у име генерације уручио је гимназији поклон, компјутер, мали допринос осавремењевању наставе.
Сјетих се почетка школовања моје генерације када су се у првим разредима основне школе, умјесто свесака и оловака, користиле мале табле и писаљке. Чак је и то понекад било скупо за скромне буџете наших родитеља. Присјетих се своје прве робно-робне размјене када сам у првом разреду основне сколе са Хусом С. мијењао орахе за писаљке. Иначе Хусо је био даровити пјесник из наше генерације који је након матуре наставио студије у Дубровнику гдје на жалост прерано окончао живот.
По изласку из гимназијске зграде правимо заједничку фотографију.
Одмах испред дворишне ограде било је игралиште прекривено шљаком. Наш разред био је понајбољи и у малом фудбалу и у рукомету. Побјеђивали смо старије разреде у којим су играли активни фудбалери из ФК “Херцеговца”, тако да је публика листом навијала за нас. Сјећам се да сам као голман екипе морао да се “бацам” и тако сам поцијепао нове сомотне панталоне на оштрој шљаци. Са подераним и закрпљеним фармерицама на кољенима завршавао бих читаву школску годину јер није било других.
По врелом јунском дану прошетасмо главном билећком улицом. Запљусну нас опојни мирис липе и подсјети на некадашње шетње, чежњиве погледе према симпатијама, прве стидљиве стиске руку, прве љубави.
Дружење настављамо на обали билећког језера присећајући се минлих догађаја. Извиру нам драги ликови и оних који више нису са нама, а којима смо одали пошту прије почетка часа. Један од драгих другара, који је тако жарко желио да присутвије овом скупу сахрањен је дан раније у Бијелој код Херцег Новог. Свима је у живом сјећању остао увијек насмијани и благодарни лик Блажа В. доктора педијатра, који је читав живот и љубав поклонио лијецењу дјеце.
Милорад С. присјећа се када је у завршном разреду требао да полаже хемију али због оскудице није имао уџбеник. Блажо му је великодушно понудио свој уџбеник иако он још није одговарао. Милорад ганут до суза рече да му то никада неће заборавити и да ће за Блажа „увијек да му да крви ако затреба”. Ову генерацију је красила истинска солидарност и безгранични оптимизам. Митар К. се присјећа фудбалског меча омладинаца Вележаа и Херцеговца.
За Вележ су играли су Бајевић, Марић и Владић, будући познати репрензетативци. Херцеговац је на полувремену губио са 10:1 али је Блажо, који је са Митром чинио бековски пар Херцеговца, соколио своје саиграце: „Идемо, стиснимо, можемо и побиједити”. Такав је био у свему, такви смо били оптимисти, таква је била генерација којој је небо било граница.
Уз благи повјетарац са језера Здравко М. (најбољи пјесник међу електро-инжeњерима), без шале најбољи пјесник генерације, рецитује своје стихове а ми се присјецамо стихова Бранка Радичевића :
Збогом браћо, можда за свакада!
Сећајте се мене друга свога,
Сећајте се красна доба тога…
Док сунце полако клоне иза Видуше и почиње први сумрак са жмиркавим свјетиљкама над билећком касарном, ми се полако разилазимо са надом у неки будући састанак.
Петар Г. Алексић
Фотографије ФБ Луке Поповића
