Горица Тркља, из Билеће, била је једна од најбољих млађих одбојкашица Републике Српске. Најбољи поентер у пионирској категорији, најбоља играчица РС, најбољи примац БиХ, најбољи спортиста Билеће 2012. године, само су неки од њених постигнућа у свијету одбојке. Међутим, повреда је прекинула планове за њену блиставу будућност и одлазак Горице у Америку на колеџ. Гдје је сада Горица? Чиме се бави, кад јој одбојкашка лопта није у рукама? Горица је била један од најбољих ђака у својој генерацији у Билећкој гимназији, а сада је студент електротехнике1 у Новом Саду, и са осмјехом на лицу се сјећа „старих дана славе“.
Када је почела та љубав према одбојци?
Љубав према одбојци почела је кад сам у основној школи ишла да гледам утакмице старије сестре која је такође тренирала одбојку. Убрзо сам се и ја уписала и почела тренирати. Паралелно са школом развила се та љубав према одбојци која траје и данас. Једноставно, то је јаче од мене, човјек се не може одупријети ономе што воли.
Била си најбоља играчица пионирске категорије РС, затим најбољи примац репрезентације БиХ..?
За веома кратко вријеме истакла сам се својом игром. Већ у шестом основне прешла сам да играм за први тим. Играјући са Тијаном Бошковић, Дајаном, Тамаром, својом сестром, и Милицом Ивковић, стицала сам знање и искуство. Често сам тренирала два пута дневно са млађим категоријама и у првом тиму Зорана Видаковића. У пионирској категорији сам била најбоља играчица РС, и најбољи примац БИХ. Играјући за основну школу, била сам најбоља играчица регионалног такмичења и Републике. Играјући за средњу школу, била сам два пута проглашена за најбољу играчицу регионалног такмичења. Једна од најљепших успомена ми је играље за кадетску репрезентацију БиХ.
Да ли је истина да си у једном мечу против Градишке, ако се сјећам добро, сервирала 25 узастопних поена, те да противничка екипа није имала прилику да освоји поен?
Да, истина је (кроз осмјех на лицу се сјећа Горица). То је било негдје на почетку, када сам тек почела тренирати. Ономе, коме испричам звучи невјероватно, али истина је.
Колико ти значи то што си проглашена за другог најбољег спортисту Билеће, 2012. године?
То ми је најдраже ми је признање. Иако је Билећа мали град, много је значило добити такво признање са 15 година. Давало ми је вјетар у леђа и мотивацију за даље, све у жељи да будем све боља и боља.
Требало је да каријеру наставиш у Америци и похађаш њихов колеџ?
Јесте, требало је да одем у Америку и тамо наставим одбојкашку каријеру, самим тим похађати и колеџ. Двије дјевојке из Билеће су отишле и добро се снашле тамо. А морам признати, да је било јако добрих понуда са Универзитета.
Колико је повреда утицала на тебе и да ли је то било пресудно да прекинеш каријеру?
Повреда је једини разлог због кога сам престала тренирати. Једноставно било је превише ризично. Нисам могла наставити упркос свим мојим напорима и жељама. Живот ти некада стави на пут питања на која немаш одговора, и примора те на борбу са самим собом.
Упознала си и свог омиљеног одбојкаша, Мата Андерсона, бар ти се један сан испунио.
Најђепше код одбојке је што ти пружа ту ширину, да идући по разним такмичењима упознаш своје идоле, које си до тада имао прилику гледати само на ТВ. То што сам упознала Мата сматрам својом великом оствареном жељом.
Пожелиш ли некад да узмеш одбојкашку лопту и одсервираш онако као против Градишке?
Ех, Горица сада студира електротехнику, и често се сјети одбојкашких дана. Стварно је било задовољство играти, а и данас бих вољела да тренирам и да се врати стари осјећај добијеног меча.
Како каже Горица, живот ти некад да питања на која немаш одговор, и све оно што си желио једноставно падне у воду, не твојом одлуком. Међутим, Горица је од оних особа које кроз живот иду са осмјехом на лицу, упркос препрекама на путу. Иако је Горица сада на путу да постане инжењер, надамо се да ће на том путу бар који пут имати прилику за неки одбојкашки меч, и да ће показати како Херцеговка сервира.
Извор: Слободна Херцеговина ( Дајана Алексић)
