У аналима је уписано да је у првој половини 14. вијека живио највећи српски владар. Стефан Урош IV Душан Немањић. Познат и као Душан Силни (од 1308/1309. или 1311/1312. до 20. децембар 1355) био је на престолу од 1331. па све до смрти 1355. године. Душан је био први и последњи српски цар.
Син је краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V Нејаког, последњег владара из династије Немањића. Душан је био међу најмоћнијим владарима ондашње Европе и најмоћнији владар српског средњег века. У то вријеме у Европи су владали и Јован Луксембуршки, Карло Велики, Јован В Палеолог…
Током владавине Стефана Душана Немањића српска држава је била највећа и најцјењенија у својој историји. Значајно је проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији.
Душан Силни преминуо је 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази, када се спремао на поход за освајање Цариграда. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији.
1. Протјеран у Цариград као дјечак
Као другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина Душан је на свијет дошао око 1308. године. Послије неуспијелог покушаја Стефана да са власти сврге оца Милутина, краљ Милутин је наредио 1314. Године да се Стефан ослијепи и са породицом пошаље у изгнанство у Цариград.
2.Проглашен за краљевића са 14 година и добио управу над Зетом
По повратку у Србију Душан је практично био талац на двору свог ђеда Милутина. Након смрти краља Милутина и крунисања оца Стефана Уроша 3. (6. јануара 1322.) Душан је са само 14 година добио на управљање област Зете и био је проглашен за краљевића. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.
Још као млади краљ командовао је једним дијелом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.
3. Свргнуо оца Стефана са власти
Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне Стефановом политиком према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда.
Душан је напао Стефанов двор августа 1331. док је овај био у лову са неколико слугу код тврђаве Петерцо. Стефан бјежи на коњу са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и дјецу али их Душанова потјера без отпора ухвати у тврђави Петрич и заточи заједно са цијелом породицом у тврђави Звечан.
4. Легенда о проклетству
Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.
За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и цијеле српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Проклетство се није испунило на сину, али пало је на унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много вијекова, а сви су се тог проклетства сјетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.
5. Прво српско царство
Увиђевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге.
По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба и Ромеја, српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.
Склопио је договор са Светом Гором, која је византијског цара одувијек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25.12. 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.
Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка, Бугара и Арбанаса на Васкрс (16. Април 1346.) у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и бугарски трновски патријарх Симеон, уз саслужење архиепископа аутокефалне Охридске архиепископије која је накада била патријаршија, као и свих игумана манастира Свете Горе.
- Царску круну признала Византија али не и Угарска
Васељенски патријарх Калист бацио је анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног свијета. Јован Кантакузин је признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом мјесту помињу византијског, па тек онда српског цара.
Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима при чему је у другом случају додаван епитет Raxie et Grecorum (Рашке и Грчке).
7. Законик – најзначајнији средњовековни правни акт
Цар Душан је познати и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Једно од обиљежја његове владавине била је и обимна законодавна дјелатност. За вријеме Душанове власти издат је велики број повеља.
Први дио Законика проглашен је маја 1349. у Скопљу и састојао се од 155 чланова. Други дио донијет је 1354. и он је имао 66 чланова. Састављачи нису познати, а вјероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.
Законик уређује готово све обасти живота, одређује положај и права сељака, властеле, свештенства, царских права и обавеза… Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти.
- Подигао Архангеле код Призрена и завршио Високе Дечане
Цар Душан је помагао изградњу и обнову више српских манастира. Богато је даривао манастир Хиландар а на Светој Гори купио је више имања која је поклонио манастиру Хиландар. Завршио је радове на манастиру Високи Дечани задужбини његовог оца.
Душанова најзначајнија задужбина био је манастир Светих архангела код Призрена где је и сахрањен.
- Није проглашен за свеца
Иако је за вријеме своје владавине градио и обављао манастире, за разлику од осталих Немањића, он није канонизован од стране цркве. Није познато због чега га је црква забишла али се нагађа о неколико могућих разлога: Постоји сумња да је наводно наредио убиство свог оца, зато што је био суров, зато што се окренуо Риму у намјери да неутралише угарску пријетњу са сјевера и Срби су били близу да се покатоличе или зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је и дан данас строго забрањено.
- Почива у црвки Светог Марка у Београду
Душан Силни је сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После смрти наследио га је син, цар Урош V, а Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном дијелу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су пренијете 18. маја 1968. у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, гђе и данас почивају.
Опеван је у народним песмама, али га народ није нарочито волео. Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.
Извор Билећа.рс
