Моје рођаке, које предају енглески на Стенфорду, говоре српски какав је говорила моја бака, и при том вичу, јер су то научиле од бабе и деде и предака који су први дошли из Херцеговине.
Писци увек у глави имају милион прича и онда господ Бог каже: напиши ту и ту причу. Тако је и мени стално био у глави тај Ратко Леро, пријатељ мог покојног оца, од кога сам добио прву лептир-машну 1946. године када сам дошао у Београд и поред чије сам радње, која се и данас налази код Лондона, често пролазио.
Латио сам се приче о једном младом Херцеговцу, који сања да прави лептир-машне и да освоји Београд. У исто време та бајка била је и нека врста одмора за мене, јер сам, истовремено, цртао. Колико је важна прича,толико су важни и цртежи. Јер цртајући, моја линија се враћала тамо одакле су ми преци.
То је линија брда, линија платана у Требињу. Цртао сам козе, коњиће, камене куће, враћао се после ружних ствари у један чист и чедан свет. И кад сам био у Америци, мене нису занимали Американци. Шта сам ја њима и они мени?! Они имају своје писце. Мене су и тамо увек занимали наши људи и њихови потомци, углавном Херцеговци, јер они су најчешће ишли у Америку.
Тамо су отишли и моји стричеви, отац мога оца и његови стричеви. Била су два места о којима сам слушао од малих ногу: Гер, рудник у Индијани, који су Херцеговци звали Гера, и Бјут у Монтани, који су они звали „У Бјуту“.
То су била два рудника у које су они доводили једни друге. Ретко ко је долазио са женом, углавном су ишли сами мушкарци. Све њих држао је само један сан – да се на крају врате у Херцеговину, у Требиње, ако је могуће. Требиње није ни село ни метропола. Оно је метафора, сан. Оно је једна светла тачка у животу Херцеговаца, оно је место које сањају да ће се у њему настанити онда кад буду остарили.
Када би они који су отишли у Америку хтели да се ожене, онда би својима у Херцеговини писали да им пронађу неку добру ђевојку. Тако би се нека наша девојка нашла у Америци и удала се за младог Херцеговца а ускоро би и изродила децу. А већ њихови унуци не би знали српски.
Моји рођаци који живе у Калифорнији једва знају српски. А врло елегантне, моје рођаке, које предају енглески на Стенфорду, говоре српски какав је говорила моја бака, и при том вичу, јер су то научиле од бабе и деде и предака који су први дошли из Херцеговине. Говоре српски језик којим се говорило у 19. веку и сматрају да га треба викати.
Момо Капор
